Globus ili ravna ploča

Dok sam stajao na ušću Save u Dunav u Beogradu, na mestu poznatom kao 25. maj, posmatrajući kako se ribarski čamac gubi u magli na jutarnjem Dunavu, nisam mogao da izbegnem misli koje su vekovima mučile čovečanstvo: Da li je svet zaista onakav kakvim ga vidimo, ili postoji dublja, skrivena realnost? Dok je talas lagano udarao o obalu na kojoj sam stajao, odlučio sam da krenem na lično putovanje kroz internet, u potrazi za odgovorom na jedno od najkontroverznijih pitanja današnjice – da li je Zemlja loptasta, ili smo možda ipak, kako neki veruju, zarobljeni na ravnoj ploči?

Ova debata, nekada rezervisana za filozofe i astronome, danas je iznova pokrenuta zahvaljujući društvenim mrežama i generaciji koja više veruje video klipovima sa YouTube-a nego učionicama. Stoga sam odlučio da putem interneta stupim u kontakt sa ljudima iz oba tabora, sprovedem virtuelne eksperimente i proverim argumente koji su izazvali toliko strasti širom sveta.

Prva virtuelna stanica bila mi je digitalna biblioteka Aleksandrije, gde sam detaljno proučavao Eratostenov eksperiment iz 3. veka pre nove ere. Njegova elegantna matematika pokazala je da je obim Zemlje približno 40.000 kilometara, rezultat neverovatno blizak savremenim merenjima. Dok sam proučavao skenirane rukopise, osećao sam poniznost pred naučnikom koji je, bez tehnologije, došao do preciznog zaključka. A ipak, na drugoj strani ekrana, hiljade ljudi danas sumnjaju u njegov rezultat.

Tokom ovog online istraživanja upoznao sam Marka, bivšeg pilota koji veruje da je Zemlja ravna ploča okružena ledenim zidom Antarktika. Uveravao me je da su sve fotografije iz svemira falsifikati, pažljivo kreirana iluzija koja služi moćnicima za manipulaciju. Slušajući ga preko video poziva, osetio sam duboku ljudsku potrebu za jednostavnim, jasnim objašnjenjima u kompleksnom svetu punom neizvesnosti.

Vrhunac mog istraživanja bila je virtuelna ekspedicija na Antarktik pod nazivom „The Final Expedition“, gde su zajednički učestvovali predstavnici obe strane – zagovornici ravne Zemlje i pristalice loptastog modela. Tokom višečasovnih livestream prenosa, učesnici su iznosili argumente, koristili GPS uređaje, satelitske snimke i čak izvodili eksperimente merenja senki. Ekspedicija je jasno pokazala kontinuitet i oblik ledenog kontinenta, razbijajući mit o „ledenom zidu“ oko ravne ploče. Ovaj događaj je bio ključan dokaz za one koji su tražili konačan odgovor.

Dok sam virtuelno istraživao nebo južne hemisfere koristeći astronomske simulatore, bio sam svedok fenomena koji ravnozemljaški model nije mogao objasniti – konstelacije koje su vidljive samo sa južne hemisfere. Gledajući Južni krst, sazvežđe nevidljivo stanovnicima severne polulopte, shvatio sam da nebo samo govori svoju priču. Online razgovori sa astronomima sa renomiranih instituta ukazali su mi na jedan ključan dokaz – kružnu senku Zemlje tokom pomračenja Meseca. Takvu senku mogla bi stvoriti jedino sfera.

Istražujući argument da je horizont uvek "ravan", proučavao sam eksperimente dostupne na internetu, koji jasno pokazuju da objekti udaljeni više desetina kilometara nestaju iza horizonta, prvo temelji, pa srednji deo, a zatim vrhovi.

Analizirao sam virtuelno i avionske letove između Australije i Južne Amerike, rutom koja je, po teoriji ravne Zemlje, trebala biti nekoliko puta duža. Ipak, trajanje letova odgovaralo je tačno onome što predviđa sferni model planete.

Međutim, ostalo mi je još jedno pitanje – zašto toliko ljudi veruje u teoriju ravne Zemlje? Odgovor sam pronašao u razgovoru putem interneta sa dr. Helen Fischer, psihologom i stručnjakom za teorije zavere sa Univerziteta Harvard. Objasnila mi je da u vremenu društvenih, ekonomskih i ekoloških kriza, ljudi traže objašnjenja koja im vraćaju osećaj kontrole i posebnosti.

Zaključak mog digitalnog putovanja bio je jasan. Naučni dokazi, virtuelni eksperimenti i proverljivi rezultati pokazuju nedvosmisleno – Zemlja je loptasta planeta koja lebdi u ogromnom prostranstvu svemira. Pa ipak, ne smemo zaboraviti ni na psihološke razloge zbog kojih pojedinci biraju drugačiju realnost. Jer, kako je još Galileo Galilej mudro primetio: „Ne možete ništa naučiti čoveka; možete mu samo pomoći da otkrije to u sebi."

I dok ponovo gledam kako čamac nestaje u magli, svestan sam koliko je važno da, kroz razumevanje i dijalog, približimo nauku onima koji još traže svoju istinu u svetu podeljenom između činjenica i mitova.