pokret "Mi – Snaga naroda"

Dok hodam ulicama Beograda, ispod sivih fasada prepunih grafita, svaka rečenica ispisana sprejom deluje kao šapat naroda koji je davno prestao da veruje u promene. "Dosta je bilo laži." "Ne damo Kosovo." "Svi su isti." Ove poruke, iako isprane kišom i vremenom, govore glasnije od večernjih vesti na režimskim kanalima. Srbija je zaglavljena u petlji istorije, u ponavljajućem obrascu razočaranja, gde svaka nova vlast izgleda kao bleda kopija one prethodne, a opozicija, umesto alternative, nudi samo drugi ton iste melodije.

Politika ovde nije instrument promene, već pozornica na kojoj se igra beskonačan komad sa istim glumcima, samo u različitim kostimima. Ako je režim gospodarište čvrstom rukom, opozicija je lutkarsko pozorište sa tankim koncima, povremeno povučenim iz centara moći sa Zapada. U takvoj atmosferi, narod je preumoran od nade, iscrpljen od razočaranja, zarobljen u neprekidnoj dilemi: da li ćutati i trpeti ili se boriti i rizikovati da sve ostane isto?

Srbija danas živi u paralelnoj stvarnosti. Zvanični narativ govori o stabilnosti, rastu, rekordnim ekonomskim uspesima, ali kada se spustiš među ljude – na pijace, u autobuse, u čekaonice domova zdravlja – priča koju čuješ je sasvim drugačija. Radnici u fabrikama rade za plate koje ne mogu pokriti troškove grejanja. Profesori u školama predaju đacima koji već u osnovnoj školi znaju da će njihova budućnost, ako žele da prežive, verovatno biti negde daleko – u Nemačkoj, Austriji, Kanadi.

Sa jedne strane je režim, koji upravlja čvrstom rukom, koristeći kombinaciju propagande, zastrašivanja i korupcije kako bi zadržao moć. Kontrola medija omogućava stvaranje slike o svetu u kojoj je opozicija nesposobna, a vlast spasilac. Pritisak na sudove osigurava da pravda nikada ne stigne do moćnih, dok običan čovek ostaje podložan sistemu u kojem je mito ponekad jedini način da dobije ono što mu pripada.

Sa druge strane, opozicija koja bi trebalo da bude nada – ne postoji. Prozapadni blok, koji se predstavlja kao alternativa, zapravo nudi samo još jaču integraciju u sistem koji Srbiju drži na periferiji Evrope. Njihova rešenja su jednostavna: priznanje Kosova, sankcije Rusiji, prihvatanje krivice za sve ratove devedesetih, potpuna kapitulacija pred interesima Zapada. Nema plana za ekonomsku obnovu, nema rešenja za demografski pad, nema vizije za suverenu Srbiju. Samo kopiranje već viđenih modela koji su u prošlosti doneli više štete nego koristi.

I onda, u tom vakuumu, pojavio se pokret “Mi – Snaga naroda”.

Pokret profesora dr Branimira Nestorovića nije klasična politička organizacija. On ne traži blagoslov ambasada, ne prilagođava retoriku u skladu sa spoljnim interesima, ne gradi kampanje na kompromisima. Ono što ga izdvaja jeste jednostavna, ali suštinska ideja – Srbija ne mora da bude sluga. Ne mora da traži dozvolu da donosi odluke, ne mora da prihvata rešenja koja joj se nameću, ne mora da živi sa osećajem kolektivne krivice.

Nestorović nije klasičan političar – nema birokratski rečnik, ne koristi uobičajene floskule, ne nudi prazna obećanja. Njegov pokret se ne gradi na beogradskim kuloarima, već na razgovorima sa narodom, na tribinama u malim mestima, među ljudima koji su odavno izgubili poverenje u institucije. I upravo ta neposrednost ga izdvaja – dok drugi govore o teorijama i strategijama, on govori jezikom koji ljudi razumeju.

Njegov program nije apstraktan. On počiva na pet konkretnih ciljeva:

• Odbacivanje stranih diktata: Srbija više ne može biti država kojoj se naredbe izdaju iz ambasada.
• Jačanje nacionalnog identiteta: Obrazovni sistem mora vratiti fokus na srpsku kulturu, istoriju i tradiciju.
• Nulta tolerancija na korupciju: Pravna država ne može postojati ako je zakon samo oruđe u rukama moćnih.
• Revizija štetnih međunarodnih ugovora: Svaki dogovor koji šteti Srbiji mora biti preispitan i, ako je potrebno, raskinut.
• Ekonomska suverenost: Domaći privrednici moraju dobiti podršku države, umesto što se subvencije daju stranim korporacijama.

Ono što je danas sigurno jeste da status quo ne može trajati zauvek. Nijedan narod ne može beskonačno živeti pod osećajem potlačenosti, bespomoćnosti i beznađa. Pitanje nije da li će do promene doći – pitanje je ko će je sprovesti.

Ako Srbija nastavi putem koji joj se nudi – putem slabe opozicije koja nudi samo predaju – onda će ostati tačno tamo gde je sada: država koja je zvanično nezavisna, ali u stvarnosti funkcioniše kao kolonija velikih sila. Zemlja u kojoj mladi odlaze, stari preživljavaju, a moćni se bogate na račun onih koji još veruju u pravdu.

Ali postoji i druga opcija. Opcija u kojoj Srbija može biti država koja donosi odluke u svom interesu, država koja ne pristaje na ucene, država koja može stajati uspravno pred svetom.

To je izbor koji svaki građanin mora doneti sam za sebe.

Ja znam gde stojim. Moj glas imaju. A tvoj?

Ovo je mala analiza trenutne političke situacije u Srbiji – kratak pregled onoga što vidimo, osećamo i živimo svaki dan. Ako želite dublju analizu, sa više detalja, primera i mogućih rešenja, nastavite da čitate dalje.

POLITIČKA KRIZA U SRBIJI – KOLO APSURDA I ILUZIJA PROMENE

Srbija se danas nalazi u dubokoj političkoj i društvenoj krizi. Nakon više od decenije vladavine Aleksandra Vučića i njegove političke strukture, zemlja je iscrpljena, ekonomski zavisna, politički nestabilna, a institucije su u velikoj meri izgubile svoju funkciju. Iako režim opstaje zahvaljujući čvrstoj kontroli nad medijima, državnim resursima i mrežom partijskih kadrova, sve je jasnije da dolazi do zamora materijala i da se stvara prostor za promene. Međutim, ključno pitanje koje se postavlja jeste – ko može da zameni Vučića i njegovu političku elitu?

Trenutno, glavna opozicija koja sebe predstavlja kao alternativu dolazi iz proevropskih krugova, koji su mahom reciklirani političari iz ranijih vlasti, bivši kadrovi DS-a i drugih stranaka koje su upravljale Srbijom pre 2012. godine. Problem sa ovakvom opozicijom jeste što ona ne nudi nikakvu suštinsku promenu. Njihova politika je u velikoj meri usmerena ka bezuslovnoj saradnji sa Zapadom, čak i po cenu potpunog odricanja od nacionalnih interesa. Ova opozicija zastupa stavove koji podrazumevaju priznanje Kosova, prihvatanje narativa da je srpski narod genocidan i uvođenje sankcija Rusiji – sve to u ime evropskih integracija koje traju decenijama bez konkretnog rezultata. Drugim rečima, iako se nominalno suprotstavljaju Vučiću, oni u suštini nude samo još dublju integraciju Srbije u sistem koji ju je već ekonomski i politički oslabio.

U takvom okruženju, kada su izbor između trenutne vlasti i prozapadne opozicije dve podjednako loše opcije za nacionalne interese, pojavio se pokret "Mi – Snaga naroda", koji predvodi profesor dr Branimir Nestorović. Ovaj pokret nastao je kao reakcija na dugogodišnje uništavanje Srbije kroz loše političke odluke, stranu kontrolu nad institucijama, urušavanje nacionalnog identiteta i korupciju koja je postala sastavni deo sistema. Za razliku od drugih političkih opcija, "Snaga naroda" ne pristaje na ucene i diktate iz inostranstva, već zagovara koncept potpune suverenosti u svim oblastima – od politike i ekonomije do obrazovanja i kulture.

Pokret je osnovan s ciljem da ponudi pravu alternativu, ne samo Vučićevom režimu, već i opoziciji koja Srbiju vidi kao zemlju koja treba da se odrekne svog suvereniteta zarad članstva u Evropskoj uniji i političkih interesa globalnih sila. Nestorović i njegov pokret ne pristaju na narative koji Srbiju prikazuju kao krivca za sve ratove u regionu, ne prihvataju ponižavajuće sporazume koji urušavaju teritorijalni integritet zemlje i odbacuju ideju da Srbija treba da sledi zapadne političke trendove nauštrb sopstvene nezavisnosti.

U trenutku kada se Srbija suočava sa ključnim izazovima – pritiscima za priznanje Kosova, pokušajima da se nametne etiketa genocidne države, ekonomskom zavisnošću od stranih kredita i globalnim tenzijama koje prete da ugroze bezbednost zemlje – "Mi – Snaga naroda" nudi put koji ne vodi u kapitulaciju, već u jačanje države.

Ciljevi ovog pokreta nisu samo politički slogani, već ozbiljan i razrađen program koji se temelji na jačanju institucija, odbacivanju štetnih međunarodnih sporazuma, zaštiti domaće privrede i ekonomskom osamostaljivanju. Za razliku od ostalih političkih aktera, "Snaga naroda" nije vođena interesima političkih elita, već potrebama građana koji žele Srbiju koja donosi odluke u svom interesu, a ne po diktatu sa strane.

U tekstu koji danima sastavljam biće predstavljeni ključni ciljevi ovog pokreta i načini na koje oni mogu biti ostvareni kako bi Srbija postala istinski suverena država, oslobođena političkih pritisaka, ekonomskih ucena i korupcionaških mreža koje decenijama unazad parazitiraju na račun naroda.

Pokret "Mi – Snaga naroda" nastao je kao reakcija na višedecenijsku političku, ekonomsku i društvenu degradaciju Srbije. Osnivači pokreta, grupa istomišljenika, smatrali su da postojeća politička scena ne nudi istinsku alternativu narodu i da je neophodno formiranje organizacije koja će zastupati interese konzervativnih, nacionalno osvešćenih građana.

Osnovna ideja pokreta jeste izgradnja suverene Srbije, oslobođene stranog političkog i ekonomskog uticaja, u kojoj će nacionalni interesi biti ispred međunarodnih pritisaka i globalističkih tendencija. Pokret zagovara obnovu nacionalnog identiteta, ekonomske samostalnosti i jačanje državnih institucija kako bi Srbija mogla da se razvija u skladu sa sopstvenim potencijalima, a ne prema diktatu spoljnih faktora.

Razlozi za formiranje pokreta proizilaze iz nezadovoljstva postojećim stanjem u zemlji, koje karakterišu ekonomska zavisnost, politička nestabilnost, slabljenje nacionalnog identiteta i široko rasprostranjena korupcija. Srbija se poslednjih decenija našla u situaciji u kojoj se ključne odluke donose pod uticajem međunarodnih institucija, velikih sila i globalnih korporacija, umesto da budu rezultat unutrašnjih potreba i strateških interesa zemlje.

Na tim osnovama, pokret "Mi – Snaga naroda" definisao je pet ključnih ciljeva koji čine stubove njegove ideologije i političkog delovanja:

1.      Uvođenje političke i ekonomske doktrine koja odbacuje strane diktate – Srbija mora povratiti svoju političku i ekonomsku suverenost, odbaciti uslovljavanja od strane međunarodnih institucija i voditi nezavisnu politiku zasnovanu na sopstvenim interesima.

2.      Jačanje nacionalnog duha kroz obrazovni sistem i medijsku sferu – Obrazovni sistem mora biti reformisan kako bi se vratila svest o nacionalnoj istoriji i kulturi, dok medijska scena mora biti oslobođena stranog uticaja kako bi objektivno informisala građane i negovala nacionalni identitet.

3.      Suzbijanje korupcije kroz uspostavljanje čvrste kontrole nad državnim institucijama – Sistematska korupcija jedan je od glavnih faktora koji onemogućava razvoj Srbije. Neophodno je sprovesti reformu pravosuđa, uvesti strože kazne za zloupotrebu državnih resursa i digitalizovati administraciju kako bi se smanjila birokratija i prostor za malverzacije.

4.      Revizija svih međunarodnih sporazuma koji štete Srbiji – Srbija mora preispitati sve ugovore koji su potpisani pod nepovoljnim uslovima, uključujući Briselski sporazum i ekonomske aranžmane koji su Srbiju stavili u podređen položaj. Cilj je da se iz pregovaračkog procesa izbaci svaki oblik ucene i nametanja odluka koje nisu u interesu Srbije.

5.      Pomoć domaćim preduzetnicima kroz povoljnije ekonomske uslove – Nacionalna privreda može se razviti samo ako država podrži domaće preduzetnike kroz poreske olakšice, subvencije i zaštitu tržišta od nelojalne konkurencije. Srbija mora postati zemlja u kojoj domaće firme imaju prednost nad stranim korporacijama, umesto da budu potisnute u drugi plan.

Ovi ciljevi predstavljaju temelje politike koju pokret "Mi – Snaga naroda" zagovara i na osnovu kojih planira da menja političku i ekonomsku realnost Srbije. Kroz sistematsko sprovođenje ovih mera, pokret želi da izgradi Srbiju koja je sposobna da vodi sopstvenu politiku, donosi odluke bez spoljnog pritiska i razvija ekonomiju u korist svojih građana, a ne stranih investitora i multinacionalnih kompanija.

U narednim poglavljima detaljno će biti razrađeni ovi ciljevi, sa konkretnim predlozima kako ih sprovesti u praksu i koji su neophodni koraci da bi Srbija postala država koja u potpunosti upravlja sopstvenom sudbinom.

1.Pokret "Mi – Snaga naroda" smatra da je jedan od ključnih problema Srbije dugogodišnja politička i ekonomska zavisnost od stranih centara moći, međunarodnih finansijskih institucija i geopolitičkih pritisaka. Kao rešenje, predlaže izgradnju političke i ekonomske doktrine koja bi garantovala nacionalnu suverenost, jačanje domaće ekonomije i vođenje nezavisne spoljne politike. Cilj ove doktrine bio bi da se prekinu strani uticaji u donošenju ključnih odluka i omogući Srbiji da se razvija u skladu sa sopstvenim interesima, bez spoljnog uslovljavanja i nametanja politika koje nisu u skladu sa potrebama naroda.

Istorijski gledano, Srbija je decenijama bila pod uticajem međunarodnih faktora koji su oblikovali njenu političku i ekonomsku sudbinu. Nakon raspada Jugoslavije i sankcija devedesetih godina, država je postala ekonomski i politički zavisna od Zapada kroz različite finansijske aranžmane i političke sporazume. Nakon 2000. godine, mnoge odluke donošene su pod uticajem međunarodnih organizacija i ambasada, što je ograničilo mogućnosti Srbije da vodi sopstvenu politiku. Ovaj model političke zavisnosti doveo je do toga da zemlja često sprovodi reforme i donosi zakone ne zato što su oni korisni za narod, već zato što su traženi spolja.

Da bi se Srbija oslobodila spoljnog uticaja, neophodno je redefinisati odnose sa međunarodnim institucijama poput MMF-a, Svetske banke i EU, te jasno postaviti prioritete koji će u prvi plan staviti nacionalne interese. Sve buduće političke odluke morale bi se donositi isključivo na osnovu potreba države, bez obzira na spoljne pritiske. Takođe, potrebno je prekinuti praksu donošenja zakona i reformi koji su direktno diktirani iz inostranstva. Jačanje državnih institucija ključno je kako bi se sprečilo mešanje stranih faktora u unutrašnje procese donošenja odluka. Državni aparat mora biti očišćen od uticaja nevladinih organizacija koje deluju po stranim interesima, a pravni okvir mora se postaviti tako da obezbedi stabilnost i nezavisnost političkog sistema.

Spoljna politika Srbije morala bi da bude u potpunosti nezavisna, bez svrstavanja u geopolitičke blokove koji nameću uslove i ograničavaju državne interese. Umesto toga, trebalo bi razvijati odnose sa zemljama koje ne postavljaju političke i ekonomske uslove, poput Rusije, Kine, Indije i zemalja Bliskog istoka. Revizija svih međunarodnih sporazuma koji su potpisani pod spoljnim pritiscima bila bi ključan korak ka povratku suvereniteta. Ugovori koji ne donose direktnu korist Srbiji morali bi biti revidirani ili raskinuti, a nova međunarodna partnerstva sklapana bi bila isključivo na osnovu obostrane koristi.

Poseban aspekt političke nezavisnosti odnosi se na kontrolu informacija i obrazovanja. Strani uticaj često opstaje kroz finansiranje medija i obrazovnog sistema, što dovodi do manipulacije javnim mnjenjem i oblikovanja mladih generacija u skladu sa interesima koji nisu u skladu sa nacionalnim potrebama. Da bi se ovo promenilo, nacionalni mediji morali bi biti oslobođeni stranog finansiranja, a nevladine organizacije koje promovišu interese drugih država morale bi biti pod strožim nadzorom. Oslobađanje medija značilo bi i podsticanje domaćih platformi koje bi promovisale nacionalne vrednosti i interese, umesto da se oslanjaju na informacije i narative kreirane u inostranstvu. U obrazovni sistem trebalo bi uvesti nastavne programe koji jačaju nacionalni identitet i podstiču kritičko razmišljanje o spoljnim uticajima, dok bi međunarodne organizacije imale ograničenu ulogu u kreiranju školskih kurikuluma.

Osim političke nezavisnosti, ključan aspekt nove doktrine bio bi ekonomska samostalnost. Srbija trenutno funkcioniše u modelu koji zavisi od stranih investicija, kredita i subvencija, što dovodi do toga da ekonomija ne može da se razvija u skladu sa nacionalnim interesima. Visok udeo stranih investicija u ključnim sektorima privrede znači da su strateški resursi u rukama stranih kompanija, dok zavisnost budžeta od međunarodnih kredita ograničava mogućnost sprovođenja nezavisne ekonomske politike. Ovakav model nije održiv na duže staze, jer ne garantuje dugoročnu ekonomsku stabilnost, već samo privremene benefite.

Da bi se Srbija oslobodila ekonomske zavisnosti, potrebno je preći na strategiju koja se oslanja na razvoj domaće proizvodnje i finansijske samostalnosti. Prioritet bi bio jačanje domaćih preduzeća i poljoprivrede kroz državne subvencije i poreske olakšice, kako bi domaći proizvođači mogli da konkurišu stranim kompanijama. Smanjenje uvoza kroz razvoj domaće industrije bio bi još jedan ključan korak ka ekonomskoj nezavisnosti. U tom kontekstu, potrebno je postaviti finansijsku strategiju koja će smanjiti zaduživanje kod stranih institucija i omogućiti razvoj kroz domaće resurse. Narodna banka Srbije morala bi da ima ključnu ulogu u kontroli monetarne politike, bez uticaja MMF-a i Svetske banke.

Pored toga, potrebno je redefinisati međunarodne ekonomske odnose tako da Srbija ne zavisi od samo jedne ekonomske sile, već da ima široku mrežu trgovinskih partnera. Ugovori sa stranim kompanijama morali bi biti takvi da podstiču razvoj domaćih firmi, umesto da favorizuju strane investitore. Srbija bi prestala sa praksom privlačenja investicija kroz prekomerne subvencije i poreske olakšice, koje stranim firmama daju povlašćen položaj u odnosu na domaće privrednike.

Prekid sa ekonomskim modelom koji favorizuje strane korporacije značio bi i veću podršku malim i srednjim biznisima kroz državne programe pomoći. Male i srednje firme čine okosnicu svake stabilne ekonomije, ali su trenutno u nepovoljnom položaju zbog toga što im država ne pruža adekvatnu podršku. Uspostavljanje boljih uslova za domaće preduzetnike omogućilo bi dugoročno jačanje ekonomske stabilnosti i otvaranje novih radnih mesta.

Uvođenje političke i ekonomske doktrine koja odbacuje strane diktate značilo bi sveobuhvatnu promenu načina na koji država funkcioniše. To bi podrazumevalo postepeno oslobađanje od međunarodnih uticaja, jačanje domaće privrede i finansijske stabilnosti, kao i vraćanje suvereniteta u donošenju političkih odluka. Ključni koraci u tom procesu bili bi redefinisanje odnosa sa međunarodnim institucijama, revizija svih štetnih sporazuma, razvoj domaće proizvodnje, zaštita finansijske stabilnosti i odbacivanje stranih političkih uticaja kroz reforme medija i obrazovnog sistema. Samo kroz sprovođenje ovih mera Srbija bi mogla da postane zaista nezavisna i suverena država, sposobna da donosi odluke u skladu sa interesima svog naroda, a ne u skladu sa spoljnim diktatima.

2.Jačanje nacionalnog duha kroz obrazovni sistem i medijsku sferu prirodno se nadovezuje na prethodni cilj odbacivanja stranih diktata, jer je jedan od ključnih mehanizama preko kojih strane sile ostvaruju uticaj upravo kontrola narativa i oblikovanje svesti građana. Tokom proteklih decenija, obrazovni sistem i medijska scena Srbije doživeli su značajne promene, često pod spoljnim pritiscima, čime su oslabljeni nacionalni identitet, istorijska svest i patriotski duh. Da bi Srbija bila zaista suverena i ekonomski snažna, neophodno je jačanje nacionalnog identiteta kroz obrazovni sistem i domaće medije, čime bi se stvorila generacija svesnih građana koji razumeju istoriju i vrednosti svoje zemlje i koji su sposobni da kritički razmišljaju o procesima u društvu.

Obrazovni sistem je ključan stub svakog društva i predstavlja osnovu na kojoj se gradi budućnost jedne države. Proteklih decenija svedočili smo stalnim promenama u nastavnim programima, često pod pritiscima međunarodnih organizacija i stranih fondacija koje su nastojale da prilagode obrazovni sistem narativima koji nisu u skladu sa nacionalnim interesima Srbije. Prvi korak u jačanju nacionalnog duha bio bi povratak obrazovnog sistema u ruke domaćih stručnjaka, bez upliva stranih faktora koji oblikuju nastavu po svojim potrebama. To znači da bi reforme obrazovanja morale da budu vođene isključivo interesima Srbije, uz vraćanje naglaska na nacionalnu istoriju, kulturu i tradiciju.

Jedan od problema koji je nastao usled stranog uticaja jeste sistematsko umanjivanje značaja nacionalne istorije u školskim programima. Kroz godine, nastavni planovi su prilagođavani tako da se ključni događaji iz srpske istorije relativizuju, a značaj nacionalnih heroja umanjuje. Ovo se može videti u načinu na koji se obrađuju teme poput Prvog i Drugog svetskog rata, Balkanskih ratova, ali i perioda raspada Jugoslavije i NATO agresije 1999. godine. Deca u školama često dobijaju nepotpune ili iskrivljene informacije o ovim događajima, što utiče na formiranje njihovog identiteta i razumevanja sopstvene države. Potrebno je izvršiti reviziju nastavnih planova i vratiti nacionalnu istoriju u fokus obrazovanja, kako bi mlade generacije razvile osećaj pripadnosti i odgovornosti prema svojoj zemlji.

Pored istorije, srpski jezik i književnost takođe su doživeli značajne promene koje su negativno uticale na očuvanje nacionalnog identiteta. Smanjenje broja časova posvećenih domaćim klasicima, izostavljanje ključnih dela srpske književnosti iz lektire i uvođenje stranih koncepata bez jasnog osnova samo su neki od problema koji su nastali u poslednjim reformama obrazovanja. Potrebno je vratiti fokus na srpski jezik i književnost, jer su oni osnovni stubovi nacionalne kulture. Uvođenjem kvalitetnijeg nastavnog programa koji se oslanja na srpske klasike, narodno stvaralaštvo i savremene domaće autore, može se značajno unaprediti svest mladih o značaju sopstvenog kulturnog nasleđa.

Pored osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja, neophodno je raditi na jačanju patriotizma kroz visoko obrazovanje. Fakulteti su postali mesta gde se sve više forsiraju strane ideologije i gde se gubi osećaj pripadnosti nacionalnoj zajednici. Potrebno je kreirati programe koji će promovisati nacionalni identitet, negovati osećaj odgovornosti prema državi i podsticati studente da razmišljaju o načinima na koje mogu doprineti razvoju Srbije. Takođe, treba povećati ulaganja u domaće naučne institute i univerzitete, kako bi mladi imali priliku da se obrazuju u sopstvenoj zemlji, umesto da odlaze u inostranstvo i time doprinesu odlivu mozgova koji dodatno slabi nacionalni potencijal.

Osim obrazovnog sistema, mediji igraju ključnu ulogu u oblikovanju nacionalnog duha i svesti građana. Nažalost, većina medija u Srbiji danas je ili u rukama stranih kompanija ili pod uticajem nevladinih organizacija i stranih ambasada. To znači da se kroz informativni program često forsiraju narativi koji su u suprotnosti sa nacionalnim interesima. Umesto da promovišu nacionalni identitet, mediji su postali instrumenti manipulacije javnim mnjenjem, širenja defetizma i urušavanja patriotizma. Da bi se to promenilo, neophodno je vratiti kontrolu nad ključnim medijima u ruke domaćih vlasnika i institucija koje će raditi u interesu Srbije.

Medijska scena Srbije mora da se reformiše tako da bude usmerena na promovisanje nacionalnih vrednosti, kulture i istorije. To znači da treba podržati razvoj domaćih medijskih kuća koje će imati zadatak da informišu građane na objektivan način, bez uticaja stranih interesa. Javne televizije i radio stanice treba da se fokusiraju na edukativne i kulturne sadržaje koji će jačati svest o nacionalnom identitetu, umesto da emituju programe koji promovišu tuđe vrednosti. Takođe, potrebno je podstaći razvoj domaće filmske i televizijske industrije, koja može igrati ključnu ulogu u jačanju nacionalnog duha kroz istorijske filmove, dokumentarce i serije koje osvetljavaju značajne događaje iz prošlosti Srbije.

Pored tradicionalnih medija, internet i društvene mreže postali su glavni kanali informisanja, posebno među mladima. Strani uticaji su na ovim platformama još izraženiji, jer su algoritmi i pravila postavljeni tako da favorizuju određene narative, dok se sadržaji koji promovišu nacionalni identitet često cenzurišu ili guraju u drugi plan. Neophodno je razviti strategiju digitalnog suvereniteta koja će omogućiti stvaranje jakih domaćih platformi i sadržaja koji će konkurisati stranim izvorima informacija. Kreiranje domaćih portala, video-platformi i digitalnih medija koji će promovisati nacionalne vrednosti može biti jedan od načina da se povrati kontrola nad informacijama koje dolaze do građana.

Takođe, kulturna politika mora biti deo šire strategije jačanja nacionalnog duha. Država mora podržati umetnike, pisce i filmske stvaraoce koji se bave nacionalnim temama i koji kroz svoj rad doprinose očuvanju identiteta. Kulturne manifestacije, festivali i izložbe treba da budu usmereni na promociju srpske tradicije i istorije, umesto da se finansiraju projekti koji propagiraju strane vrednosti i narative.

Jačanje nacionalnog duha kroz obrazovni sistem i medijsku sferu nije samo pitanje patriotizma, već i strateški potez koji može doprineti jačanju državne stabilnosti i društvene kohezije. Ako građani, a posebno mlade generacije, nemaju svest o sopstvenom identitetu, onda je mnogo lakše nametnuti im strane ideje i potisnuti nacionalne interese u drugi plan. Zato je neophodno sistematski raditi na obrazovanju i informisanju građana, kako bi Srbija imala budućnost zasnovanu na svojim vrednostima i tradiciji.

Uvođenjem reformi u obrazovni sistem i medijsku sferu, može se postići dugoročna promena u načinu na koji građani percipiraju svoju zemlju i svoju ulogu u društvu. Obrazovan narod sa jasnim identitetom i razvijenom kritičkom svešću neće biti podložan manipulacijama i stranim uticajima, već će aktivno učestvovati u izgradnji jake i suverene Srbije.

3.Suzbijanje korupcije kroz uspostavljanje čvrste kontrole nad državnim institucijama jedan je od ključnih koraka u izgradnji jake i suverene Srbije. Korupcija je duboko ukorenjena u svim segmentima društva i predstavlja ozbiljnu prepreku razvoju države, urušavanju poverenja građana u institucije, smanjenju investicija i usporavanju ekonomskog rasta. Bez odlučne borbe protiv ovog problema, nijedna reforma ne može dati dugoročne rezultate, jer će se svi pozitivni pomaci urušiti pod pritiskom sistema u kojem se interesi moćnih pojedinaca stavljaju ispred interesa naroda. Da bi borba protiv korupcije bila uspešna, neophodno je uvesti sistemske promene koje će obezbediti potpunu transparentnost rada institucija, sprečiti zloupotrebu državnih resursa i uvesti stroge kazne za one koji su se ogrešili o zakon.

Pravosuđe je jedan od glavnih stubova u borbi protiv korupcije, ali trenutno u Srbiji ne funkcioniše efikasno. Sudski procesi vezani za korupciju traju predugo, često završavaju bez osuđujućih presuda ili su kazne blage i neadekvatne. Potrebno je sprovesti reformu sudstva koja će omogućiti efikasno procesuiranje slučajeva korupcije, smanjiti politički uticaj na pravosuđe i omogućiti sudijama i tužiocima da rade svoj posao bez pritisaka i pretnji. Specijalizovana antikorupcijska sudska tela mogla bi igrati ključnu ulogu u ovom procesu, jer bi omogućila bržu i nepristrasnu istragu i donošenje presuda u slučajevima zloupotrebe položaja. Takođe, potrebno je uvesti sistem automatskog oduzimanja imovine stečene korupcijom, kako bi se sprečilo da pojedinci koji su zloupotrebili državne resurse nastave da uživaju u ilegalno stečenom bogatstvu.

Javne finansije su jedno od najproblematičnijih područja kada je u pitanju korupcija, jer su netransparentne i često se koriste za bogaćenje pojedinaca umesto za unapređenje društva. Veliki deo budžeta se troši na projekte koji su često preplaćeni, a javni tenderi se nameštaju tako da korist od njih imaju samo politički podobni preduzetnici. Da bi se ovo sprečilo, svi javni troškovi morali bi biti dostupni građanima u realnom vremenu, kroz platforme koje omogućavaju uvid u to kako se koristi državni novac. Svaka državna institucija bi morala da objavljuje izveštaje o potrošnji i poslovanju, a svi ugovori i transakcije koji uključuju javni sektor morali bi biti javno dostupni. Time bi se smanjila mogućnost da se novac poreskih obveznika troši na netransparentan i koruptivan način.

Administrativne procedure u Srbiji su izuzetno komplikovane, što stvara prostor za korupciju. Građani i preduzetnici često su primorani da plaćaju mito kako bi ubrzali proces dobijanja potrebnih dozvola i dokumenata. Digitalizacija javne uprave može značajno smanjiti ovu vrstu korupcije, jer bi omogućila da sve usluge budu dostupne elektronskim putem, bez posredovanja službenika koji imaju moć da odugovlače ili blokiraju procese u zamenu za mito. Uvođenje elektronskih registara i automatskog obrade podataka smanjilo bi ljudski faktor u donošenju odluka i time onemogućilo koruptivne radnje u administraciji. Takođe, sve odluke donete u državnim organima morale bi biti lako dostupne i proverljive, čime bi se dodatno povećala odgovornost i smanjila mogućnost zloupotreba.

Pored pravosuđa i administracije, i politički sistem u Srbiji mora biti reformisan kako bi se sprečila korupcija na najvišim nivoima vlasti. Finansiranje političkih partija često je netransparentno, što omogućava da politički moćnici koriste državne resurse u lične svrhe ili za kupovinu političke podrške. Potrebno je uvesti stroge kontrole nad finansiranjem kampanja i političkih aktivnosti, kako bi se sprečilo da interesi velikih korporacija i moćnih pojedinaca utiču na odluke koje se donose u državnim institucijama. Svaka politička stranka morala bi imati obavezu da objavljuje detaljne izveštaje o prihodima i rashodima, dok bi državne institucije morale imati ovlašćenja da istraže svaki slučaj sumnjivog finansiranja političkih aktivnosti.

Još jedan aspekt borbe protiv korupcije jeste jačanje svesti građana o ovom problemu i uključivanje društva u nadzor nad radom državnih institucija. Mnogi građani su izgubili poverenje u sistem i ne veruju da se korupcija može iskoreniti, što dovodi do pasivnosti i manjka inicijative za promene. Potrebno je podsticati aktivizam i uključiti građane u procese kontrole i nadzora nad institucijama, kako bi država bila odgovornija prema onima koji je finansiraju. Kreiranjem platformi na kojima građani mogu anonimno prijaviti korupciju, povećala bi se verovatnoća da se slučajevi zloupotreba otkriju i procesuiraju. Takođe, zaštita uzbunjivača mora biti prioritet, jer mnogi koji žele da prijave korupciju strahuju od posledica i odmazde.

Suzbijanje korupcije ne može se postići samo uvođenjem novih zakona, već se mora sprovesti kroz dugoročne sistemske reforme koje će omogućiti da institucije funkcionišu bez uticaja političkih i interesnih grupa. Svaki segment državnog aparata mora biti podložan strogoj kontroli, a kazne za zloupotrebu položaja moraju biti dovoljno visoke da deluju preventivno. Takođe, potrebno je uvesti posebne institucije koje će se baviti isključivo borbom protiv korupcije, sa jasnim ovlašćenjima da istražuju slučajeve na svim nivoima vlasti.

Državni službenici koji upravljaju ključnim sektorima moraju biti podložni redovnim proverama imovine i finansijskih transakcija, kako bi se sprečile zloupotrebe. Nijedan funkcioner ne bi smeo da ima mogućnost da sakrije nelegalno stečenu imovinu, a svi javni podaci o imovini političara i državnih službenika morali bi biti dostupni građanima. Takođe, potrebno je uvesti mehanizme za suzbijanje sukoba interesa, kako bi se sprečilo da pojedinci koriste svoj položaj za ličnu korist.

Borba protiv korupcije ne sme biti selektivna, već mora obuhvatiti sve segmente društva, od najnižih administrativnih nivoa do vrha političke vlasti. Nijedna institucija ne bi smela biti izuzeta iz procesa kontrole, a kazne za korupciju moraju biti jednako stroge za sve, bez obzira na političku pripadnost ili položaj u društvu. Uvođenjem ovakvih mera, Srbija bi mogla značajno smanjiti nivo korupcije i postaviti temelje za efikasan i transparentan državni sistem.

Ukoliko se ozbiljno krene u borbu protiv korupcije, efekti bi se vrlo brzo videli u svim segmentima društva. Privreda bi postala konkurentnija, jer bi preduzetnici mogli da posluju bez pritisaka i mita. Građani bi imali veće poverenje u institucije, jer bi znali da se zakoni primenjuju jednako za sve. Strane i domaće investicije bi porasle, jer bi stabilan pravni okvir i transparentnost poslovanja omogućili sigurnije ulaganje kapitala. Državni budžet bi se punio na zakonit način, umesto da novac odlazi u džepove korumpiranih pojedinaca. Uvođenje efikasne borbe protiv korupcije nije samo pravna ili politička nužnost, već i moralna obaveza prema budućim generacijama koje zaslužuju državu u kojoj se vrednosti znanja, rada i poštenja stavljaju ispred ličnih interesa i korupcionaških mreža koje su decenijama unazad uništavale temelje društva.

4.Revizija svih međunarodnih sporazuma koji štete Srbiji, uključujući Briselski sporazum i druge slične dokumente, logičan je nastavak politike jačanja nacionalnog suvereniteta i odbacivanja stranih diktata. Nakon što se oslobodi spoljnog političkog i ekonomskog pritiska, Srbija mora preispitati sve ugovore i sporazume koji su joj nametnuti pod nepovoljnim okolnostima ili pod pritiskom velikih sila i međunarodnih organizacija. Mnogi od ovih sporazuma doneti su u političkim trenucima kada je Srbija bila u nepovoljnom položaju, bez mogućnosti da ravnopravno pregovara ili zastupa svoje dugoročne interese. Njihova revizija ključna je kako bi se osigurala puna suverenost države, zaštita nacionalnih interesa i stabilnost u budućnosti.

Kroz protekle decenije, mnogi međunarodni ugovori potpisani su pod pritiscima, uz obećanja koja nikada nisu ispunjena. Klasičan primer je Briselski sporazum, koji je potpisan uz obećanja da će doneti stabilnost i bolje uslove za Srbiju, dok se u praksi pokazao kao instrument pritiska na Beograd, uz stalno pomeranje crvenih linija u korist Prištine. Slično tome, različiti ekonomski i politički sporazumi, uključujući one sa međunarodnim finansijskim institucijama, doveli su do dugoročne zavisnosti Srbije od spoljnog faktora, umesto do stvarne koristi za građane.

Prvi korak u procesu revizije međunarodnih sporazuma jeste detaljna analiza svih potpisanih ugovora, kako bi se ustanovilo koji su od njih direktno štetni po Srbiju, bilo politički, ekonomski ili bezbednosno. Ova analiza mora uključivati pravne stručnjake, ekonomiste i spoljnopolitičke analitičare koji bi na osnovu činjeničnih dokaza pokazali kako određeni sporazumi štete nacionalnim interesima i šta se može učiniti kako bi se njihova šteta umanjila ili u potpunosti eliminisala.

Nakon identifikacije problematičnih sporazuma, neophodno je otpočeti proces njihove revizije. To ne znači nužno trenutno povlačenje iz svih međunarodnih obaveza, već pregovaranje sa partnerima o izmenama koje bi Srbiji omogućile veći stepen suvereniteta i bolje ekonomske i političke pozicije. U slučajevima gde su sporazumi jasno štetni i ne postoji mogućnost njihovog poboljšanja, potrebno je tražiti pravne i diplomatske mehanizme za njihovo raskidanje.

Briselski sporazum posebno je značajan primer sporazuma koji mora biti revidiran ili ukinut, jer ne samo da nije doneo stabilnost, već je stalno koristio Srbiji kao sredstvo pritiska u procesu pregovora sa Prištinom. Njegovim potpisivanjem Beograd je preuzeo obaveze koje su, umesto da poboljšaju položaj Srba na Kosovu i Metohiji, omogućile Prištini da dodatno učvrsti svoje pozicije i internacionalizuje svoje zahteve. Srbija se, pritom, obavezala na određene korake bez ikakvih garancija da će i druga strana ispuniti svoj deo dogovora. U praksi, Briselski sporazum je pokazao sve slabosti politike popuštanja pod pritiscima, jer su zapadne sile nastavile da traže dodatne ustupke od Srbije, dok je Priština izbegavala sprovođenje dogovorenih mera.

Zato je neophodno da Srbija zauzme jasan stav i proglasi Briselski sporazum nevažećim ukoliko se ne pronađe način da se njegovi uslovi izjednače i dovedu u ravnotežu sa interesima Srbije. Ukoliko međunarodna zajednica insistira na njegovom sprovođenju isključivo u korist Prištine, Beograd bi trebalo da proglasi da ne može više da bude vezan sporazumom koji se ne primenjuje u celini i koji nije doneo pozitivne efekte za srpsku stranu.

Pored Briselskog sporazuma, postoji niz ekonomskih sporazuma koji su doveli do prekomernog otvaranja srpskog tržišta za strane kompanije, dok su domaći privrednici ostali u nepovoljnom položaju. Ugovori o slobodnoj trgovini, posebno oni koji su potpisani sa Evropskom unijom, omogućili su velikim zapadnim korporacijama da preplave srpsko tržište robom, dok su domaći proizvođači ostali bez adekvatne zaštite. Srbija mora preispitati ove sporazume i uvesti mehanizme zaštite domaće proizvodnje, bilo kroz carinske politike, subvencije ili posebne ekonomske aranžmane sa partnerima koji su spremni na fer trgovinske odnose.

Sporazumi sa međunarodnim finansijskim institucijama, poput MMF-a i Svetske banke, takođe su pitanje koje zahteva ozbiljnu analizu. Krediti i finansijski aranžmani sa ovim institucijama često dolaze sa političkim uslovima koji umanjuju ekonomsku suverenost zemlje i ograničavaju mogućnost razvoja po sopstvenim pravilima. Srbija mora razmotriti alternativne izvore finansiranja koji nisu vezani za zapadne banke i institucije, već za zemlje i fondove koji nemaju političke zahteve kao deo finansijskih paketa.

Takođe, ugovori o stranim investicijama, koji su često sklapani pod uslovima koji su povoljniji za strane kompanije nego za domaće preduzetnike, morali bi biti revidirani kako bi se obezbedilo da Srbija ima koristi od investicija, a ne da se one koriste kao način da se preuzme kontrola nad ključnim sektorima privrede.

Pored ekonomskih sporazuma, pravni i bezbednosni aspekti međunarodnih ugovora takođe su od ključnog značaja. Srbija je tokom poslednjih decenija prihvatila niz pravnih okvira i sporazuma koji su ograničili njenu sposobnost da donosi sopstvene zakone i sprovodi pravdu u skladu sa nacionalnim interesima. Posebno je problematično preuzimanje međunarodnih pravnih obaveza koje omogućavaju spoljne pritiske na srpske institucije. Na primer, saradnja sa međunarodnim sudovima često je korišćena kao političko oružje protiv Srbije, dok su istovremeno druge zemlje koje su bile u sukobima bivše Jugoslavije bile tretirane po drugačijim kriterijumima.

Revizija međunarodnih sporazuma znači i preispitivanje svih vojnih i bezbednosnih ugovora koji ograničavaju sposobnost Srbije da vodi nezavisnu odbrambenu politiku. Srbija mora ostati vojno neutralna i odbaciti sve aranžmane koji je približavaju NATO-u ili drugim vojnim savezima koji ne odgovaraju njenim nacionalnim interesima.

Ovaj proces revizije i potencijalnog raskidanja štetnih ugovora mora se sprovoditi pažljivo, koristeći pravne mehanizme koji će omogućiti Srbiji da izbegne sankcije ili druge negativne posledice. Diplomatska strategija u ovom procesu mora biti usmerena na postizanje boljih pregovaračkih pozicija i izgradnju novih savezništava koja će omogućiti Srbiji da se oslobodi štetnih međunarodnih obaveza bez ekonomskih i političkih posledica.

Revizija svih međunarodnih sporazuma koji su štetni po Srbiju ključan je korak u vraćanju suvereniteta i ekonomskog samostalnog razvoja zemlje. Briselski sporazum, ekonomski ugovori sa Evropskom unijom, finansijski aranžmani sa MMF-om i niz drugih međunarodnih obaveza koje su Srbiju dovele u podređen položaj moraju biti ponovo analizirani i, gde je to potrebno, raskinuti ili prilagođeni. Ovaj proces ne znači izolaciju Srbije, već postavljanje novih temelja za odnose sa svetom koji će se zasnivati na ravnopravnosti i međusobnom poštovanju, a ne na pritiscima i jednostranim ustupcima.

5.Pomoć domaćim preduzetnicima kroz povoljnije ekonomske uslove logičan je nastavak procesa jačanja nacionalne suverenosti i revizije štetnih međunarodnih sporazuma. Nakon što Srbija preispita svoje međunarodne obaveze i oslobodi se ekonomskih aranžmana koji su je doveli u zavisan položaj, sledeći korak jeste stvaranje privrednog ambijenta koji će podstaći domaće preduzetnike, mala i srednja preduzeća i nacionalne industrije da se razvijaju bez pritiska konkurencije koja dolazi iz privilegovanih stranih korporacija. Trenutni model privrednog razvoja Srbije zasnovan je na velikom oslanjanju na strane investicije, što dovodi do toga da domaći preduzetnici nemaju iste uslove kao međunarodne kompanije koje posluju u zemlji. Strane firme dobijaju ogromne subvencije, poreske olakšice i infrastrukturnu podršku, dok se domaći privrednici bore sa birokratijom, visokim porezima i otežanim pristupom finansiranju.

Da bi se ekonomski model Srbije promenio u korist domaće privrede, neophodno je redefinisati pristup ekonomskim politikama i stvoriti uslove u kojima će nacionalni preduzetnici imati prioritet. To znači uvođenje poreskih olakšica za domaće firme, smanjenje birokratskih prepreka i kreiranje mehanizama koji će omogućiti lakši pristup kreditima i investicijama za preduzetnike iz Srbije. Umesto da se budžetska sredstva troše na subvencionisanje stranih investitora koji koriste jeftinu radnu snagu, potrebno je preusmeriti resurse ka podršci domaćim firmama koje stvaraju dodatnu vrednost i zapošljavaju domaće radnike na dugoročnom nivou.

Jedan od najvećih problema sa kojim se suočavaju srpski preduzetnici jeste nepostojanje sistemske podrške države u razvoju domaće proizvodnje. Uvozna roba, često jeftinija zbog nižih carinskih tarifa i poreskih olakšica, preplavila je tržište i ugrozila domaće proizvođače koji nisu u mogućnosti da se takmiče sa stranim gigantima. Kako bi se rešio ovaj problem, neophodno je uvesti strategiju zaštite domaće proizvodnje kroz podsticajne mere za lokalne kompanije. Država mora stvoriti poseban fond za podršku preduzećima koja ulažu u domaću proizvodnju, omogućiti bespovratne subvencije za firme koje zapošljavaju radnike u Srbiji i smanjiti troškove poslovanja kroz niže poreze i povoljnije kreditne aranžmane.

Osim toga, poreska politika Srbije mora biti promenjena kako bi bila pogodnija za male i srednje biznise. Trenutno, porezi i doprinosi koji opterećuju preduzetnike predstavljaju veliku prepreku razvoju privatnog sektora. Visoki troškovi rada, koji proizilaze iz visokih nameta na plate, čine zapošljavanje skupljim nego što bi trebalo da bude, što obeshrabruje preduzetnike da proširuju svoje poslovanje i otvaraju nova radna mesta. Smanjenje poreza na plate, uvođenje poreskih olakšica za novootvorene firme i pružanje podrške za mala i srednja preduzeća kroz poreske podsticaje mogu značajno podstaći razvoj privatnog sektora i ojačati domaću ekonomiju.

Pored poreskih reformi, ključni aspekt podrške domaćim preduzetnicima jeste pojednostavljenje birokratskih procedura. Trenutni sistem registracije firmi, dobijanja dozvola i administrativnih procedura često je spor, komplikovan i neefikasan. U mnogim slučajevima, preduzetnici se suočavaju sa višemesečnim čekanjem na odobrenja, što otežava početak poslovanja i obeshrabruje nove investicije. Digitalizacija administrativnih procesa, smanjenje nepotrebnih procedura i uspostavljanje bržeg sistema izdavanja dozvola može značajno poboljšati poslovni ambijent i omogućiti preduzetnicima da se fokusiraju na razvoj svojih kompanija umesto na administrativne prepreke.

Jedan od ključnih elemenata podrške domaćim preduzetnicima jeste i pristup finansiranju. Banke u Srbiji često nude kredite sa visokim kamatnim stopama, što otežava preduzetnicima da obezbede kapital za širenje poslovanja. Kako bi se rešio ovaj problem, država mora razviti alternativne modele finansiranja, kao što su državne razvojne banke, fondovi za preduzetništvo i programi podrške koji omogućavaju malim i srednjim firmama da dobiju sredstva pod povoljnijim uslovima. Takođe, potrebno je razviti mehanizme za povezivanje domaćih preduzetnika sa investitorima koji su zainteresovani za ulaganje u nacionalnu privredu, umesto u strane kompanije koje izvoze profit iz zemlje.

Srbija takođe mora podstaći razvoj domaće industrije kroz strateške investicije u sektore koji imaju potencijal za rast. Trenutno se veliki deo privrede oslanja na niskoprofitabilne industrije koje zavise od strane tražnje, umesto na sektore sa visokom dodatom vrednošću. Potrebno je prepoznati ključne sektore, kao što su poljoprivreda, energetika, informaciona tehnologija i proizvodnja, i uložiti u njihovu modernizaciju i širenje. Podsticajima i državnim programima finansiranja, moguće je podstaći razvoj nacionalnih brendova i proizvodnih kapaciteta koji mogu konkurisati na domaćem i međunarodnom tržištu.

Posebna pažnja mora se posvetiti poljoprivredi, koja je jedan od strateških sektora Srbije. Trenutna agrarna politika favorizuje velike izvoznike i strane kompanije koje kontrolišu otkup poljoprivrednih proizvoda, dok mali i srednji poljoprivrednici nemaju adekvatnu podršku. Uvođenje subvencija za domaće poljoprivrednike, osiguravanje fer cena za domaće proizvode i zaštita srpskog tržišta od nekontrolisanog uvoza loše kvaliteta mogu pomoći u revitalizaciji poljoprivrednog sektora i omogućiti seljacima da žive od svog rada.

Uz ekonomske mere, potrebno je raditi i na promeni društvenog stava prema preduzetništvu. U mnogim zemljama sa razvijenim privredama, preduzetnici su pokretači ekonomije i uživaju podršku države i društva. U Srbiji, međutim, često postoji negativna percepcija prema preduzetnicima, posebno zbog birokratije i komplikovanih administrativnih procedura. Država mora promovisati preduzetništvo kao pozitivan i poželjan pravac razvoja, kroz edukativne programe, podsticaje za mlade preduzetnike i promociju domaćih biznisa kao osnove ekonomskog prosperiteta.

Pored institucionalne podrške, država treba da radi na izgradnji infrastrukture koja će olakšati poslovanje domaćim preduzetnicima. To podrazumeva poboljšanje saobraćajne, energetske i digitalne infrastrukture kako bi poslovno okruženje bilo konkurentno i omogućilo domaćim firmama da efikasno posluju. Ulaganje u industrijske zone, modernizacija železničke mreže i unapređenje digitalne povezanosti omogućilo bi lakši plasman domaćih proizvoda na tržište i veću konkurentnost srpskih firmi u globalnoj ekonomiji.

Jedan od dodatnih koraka u zaštiti domaće privrede jeste favorizovanje domaćih firmi u javnim nabavkama. Trenutno, mnogi ugovori i tenderi dodeljuju se stranim kompanijama, dok domaće firme nemaju iste šanse da se takmiče za državne projekte. Uvođenjem pravila koja favorizuju nacionalne firme u državnim projektima, moglo bi se podstaći jačanje domaće privrede i stvoriti nova radna mesta u Srbiji.

Sve ove mere predstavljaju strateški pristup ka jačanju ekonomske nezavisnosti Srbije i omogućavanju dugoročnog razvoja domaće privrede. Umesto da se oslanja na strane kompanije koje koriste jeftinu radnu snagu i izvoze profit iz zemlje, Srbija mora investirati u sopstvene kapacitete i preduzetnike koji će doprineti jačanju nacionalne ekonomije. Samo kroz stvaranje povoljnih uslova za domaće preduzetnike može se obezbediti održiv ekonomski model koji će omogućiti dugoročni prosperitet i stabilnost države.

Pokret "Mi – Snaga naroda"predstavlja jedinu pravu alternativu i vladajućoj strukturi i proevropskoj opoziciji, jer nudi jasan, konkretan i ostvariv plan za izgradnju suverene, ekonomski stabilne i politički nezavisne Srbije. Dok vlast i prozapadna opozicija služe interesima stranih centara moći i međunarodnih institucija koje Srbiju vide kao tržište jeftine radne snage i geopolitički instrument, ovaj pokret stavlja nacionalne interese na prvo mesto, odbacujući svaki oblik spoljne kontrole i diktata. Ciljevi pokreta nisu samo političke parole, već ozbiljan i razrađen program koji se zasniva na jačanju državne suverenosti, ekonomske samostalnosti i zaštiti nacionalnog identiteta.

Uvođenjem političke i ekonomske doktrine koja odbacuje strane diktate, Srbija bi se oslobodila uticaja međunarodnih organizacija koje nameću ekonomske i političke uslove u korist globalnih elita, a na štetu građana. Umesto slepe poslušnosti MMF-u, Svetskoj banci i EU birokratiji, Srbija bi vodila samostalnu ekonomsku i političku politiku, donoseći odluke u skladu sa sopstvenim interesima, a ne interesima velikih sila. To bi omogućilo stabilniji razvoj zemlje, zaštitu domaće privrede i očuvanje suvereniteta u donošenju ključnih odluka.

Jačanje nacionalnog duha kroz obrazovni sistem i medijsku sferu predstavljalo bi ključni korak u povratku identiteta i ponosa narodu, koji je decenijama sistematski obeshrabrivan i podučavan da prihvata strane vrednosti kao superiorne. Reforma obrazovanja i medijske scene omogućila bi građanima da razviju svest o svojoj istoriji, kulturi i tradiciji, čime bi se prekinuo proces kulturne kolonizacije i dezinformisanja. Nacionalna svest i odgovornost prema državi postali bi osnova društva, čime bi se sprečilo daljnje slabljenje Srbije pod pritiscima spoljašnjih faktora.

Suzbijanjem korupcije kroz uspostavljanje čvrste kontrole nad državnim institucijama, stvorio bi se pravni sistem u kojem bi svi građani bili jednaki pred zakonom, bez obzira na političku pripadnost ili ekonomski status. Državne institucije bi prestale da budu privatni aparati za bogaćenje pojedinaca, a javni resursi bi se koristili u interesu naroda, a ne oligarhijskih struktura. Ovim merama Srbija bi konačno dobila nezavisno pravosuđe i efikasnu administraciju, što bi omogućilo brži razvoj privrede i vraćanje poverenja građana u institucije.

Revizijom svih međunarodnih sporazuma koji štete Srbiji, uključujući Briselski sporazum i druge slične dokumente, Srbija bi povratila pregovaračku moć i prestala da bude država koja bezpogovorno prihvata nepovoljne dogovore pod pritiskom Zapada. Svaka međunarodna obaveza morala bi biti preispitana kroz prizmu nacionalnih interesa, pri čemu bi se odbacili svi sporazumi koji Srbiju stavljaju u podređeni položaj. Prestanak politike popuštanja i bezuslovnog prihvatanja tuđih zahteva osigurao bi dugoročnu stabilnost i omogućio Srbiji da vodi samostalnu i doslednu diplomatiju.

Pomoć domaćim preduzetnicima kroz povoljnije ekonomske uslove bila bi kruna ekonomske reforme koja bi omogućila Srbiji da se razvija kroz sopstvene kapacitete, a ne kroz prekomernu zavisnost od stranih investitora koji koriste jeftinu radnu snagu i izvoze profit iz zemlje. Kreiranjem povoljnog poslovnog ambijenta za domaće firme, poreskim olakšicama, smanjenjem birokratije i razvojem nacionalne industrije, Srbija bi postala ekonomski samostalna i prestala bi da bude kolonija globalnih korporacija.

Ovi ciljevi nisu samo politička retorika, već jedini realan put ka oporavku Srbije i njenom dugoročnom prosperitetu. Pokret "Mi – Snaga naroda" jedina je politička opcija koja se ne oslanja na spoljne faktore i ne traži odobrenje stranih ambasada, već je u potpunosti posvećena interesima građana i budućnosti Srbije. Dok aktuelna vlast balansira između međunarodnih pritisaka i koruptivnih interesa, a opozicija koja se predstavlja kao alternativa nudi samo još dublju integraciju u sistem koji je Srbiju već osiromašio i oslabio, ovaj pokret predstavlja istinsku promenu – politiku koja neće biti podanička, već nacionalno odgovorna.

U suprotnom, Srbija je osuđena da sledi put koji nameće trenutna opozicija, čiji su ključni ciljevi priznanje da je srpski narod genocidan, odricanje od Kosova i Metohije i uvođenje sankcija Rusiji, sve pod parolom evropskih integracija koje se već decenijama koriste kao sredstvo ucenjivanja i slabljenja državnog suvereniteta. Svaka politička opcija koja insistira na tome da Srbija prizna nepostojeći genocid, prihvati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i odrekne se istorijskih i ekonomskih saveznika u korist trenutnih geopolitičkih interesa Zapada, nije istinska opozicija, već samo nastavak politike koja Srbiju drži u podređenom položaju.

Opozicija koja se zalaže za ove ideje ne nudi nikakvo rešenje za ekonomske probleme, jačanje institucija ili očuvanje nacionalnog identiteta. Umesto toga, njihov program se svodi na bespogovorno prihvatanje svih zahteva koje postavljaju zapadne ambasade, čak i ako su oni direktno suprotni interesima Srbije. Time bi Srbija izgubila poslednje elemente suvereniteta i postala država bez ikakve samostalnosti u donošenju ključnih odluka.

Srbija se nalazi na prekretnici. Može nastaviti putem slabosti, političke zavisnosti i ekonomske neizvesnosti, ili može odabrati jasan kurs ka suverenosti, pravdi i ekonomskom jačanju. Pokret "Mi – Snaga naroda" pruža Srbiji šansu da povrati kontrolu nad sopstvenom sudbinom, preokrene tok istorije i ponovo postane zemlja u kojoj građani odlučuju o svojoj budućnosti. Nijedna druga politička opcija ne nudi rešenja koja bi Srbiju učinila istinski nezavisnom i ekonomskom silom na Balkanu, što pokret "Mi – Snaga naroda" jasno definiše kao svoju misiju. Srbija ne sme biti država koja služi interesima drugih, već snažna nacija koja vodi svoju politiku i brani svoje interese. To je jedini put ka slobodi i nacionalnom preporodu.

I da ponovim. Moj glas imaju. A Tvoj?