Ko su zaista Srbi?!

Muka mi je od licemerja Zapada, a ni Istok nije ništa bolji. Živimo u malenoj Srbiji, zemlji koja je kroz istoriju pretrpela nepravde, ratove i izdaje, a i dalje se bori za opstanak u svetu u kojem su interesi jači od bilo kakvih moralnih vrednosti. Oduvek smo stajali na pravoj strani istorije, ali to nikada nije značilo da ćemo zbog toga dobiti poštovanje ili zahvalnost. Naprotiv, svaki naš uspeh se potcenjuje, svaka naša žrtva se zaboravlja, a svaka naša tragedija se relativizuje.

Bili smo pobednici u Velikom ratu. Srpska vojska, iscrpljena, gladna, bosa, ali nepokolebljiva, izvojevala je pobede i doprinela pobedi saveznika u Prvom svetskom ratu. Cena te pobede bila je užasna – izgubljeno je više od milion života, skoro trećina tadašnje populacije. O tome danas malo ko govori. Kada pričaju o Prvom svetskom ratu, uglavnom govore o Francuskoj, Britaniji, Americi, ali Srbi, oni koji su bili na ivici istrebljenja, jedva da se spominju. Užas Albanske golgote, povlačenja preko planina, gladi i smrzavanja, ostao je duboko urezan u našem nacionalnom pamćenju, ali za Zapad to je samo fusnota istorije.

Srpska vojska nije samo preživela povlačenje preko albanskih gudura, već se reorganizovala na Krfu i vratila se kao nezaustavljiva sila koja je oslobodila svoju zemlju i svojim prodorom na Solunskom frontu ubrzala kraj rata. Uprkos svemu tome, kada se danas piše istorija, često se zaboravlja ključna uloga Srbije u konačnoj pobedi. Govori se o velikim bitkama na Zapadnom frontu, o Verdunu, o Somi, ali Košare, Cer i Kolubara su za Zapad gotovo nepoznati.

Posle Prvog svetskog rata Srbija nije dobila nagradu koju je zaslužila. Naprotiv, naš narod je morao da se utopi u Kraljevinu SHS, gde su političke igre i međunarodni interesi obesmislili ogromne žrtve koje su podnete. Naivno smo verovali u bratstvo sa južnoslovenskim narodima, dok su oni čekali priliku da se okrenu protiv nas. Kraljevina Jugoslavija je stvorena ne iz naše koristi, već iz interesa velikih sila da stabilizuju Balkan, ne obazirući se na ono što je Srbija dala za slobodu Evrope.

Kao da stradanja u Velikom ratu nisu bila dovoljna, došao je Drugi svetski rat, u kojem je Srbija ponovo podnela stravične žrtve. Bombardovana i od strane Nemaca i od strane saveznika, pretrpela je užasne gubitke, a ponovo je, nakon rata, završila na strani koja nije umela da ceni njenu borbu. Komunistička Jugoslavija je sistematski umanjivala srpska stradanja, dok su neki drugi narodi postajali „žrtve režima“. Zločini nad Srbima, poput Jasenovca, prećutkivani su decenijama, dok su se naši neprijatelji pravili žrtvama.

Nije prošlo mnogo, a Srbija je ponovo postala meta u devedesetim godinama prošlog veka. Raspad Jugoslavije bio je dirigovan iz inostranstva, a zapadne sile su podržavale sve one koji su želeli da unište srpski narod. Dok su Hrvati proterivali Srbe iz Krajine, dok su Albanci palili srpske domove na Kosovu, svet je ćutao ili je, još gore, odobravao ta zverstva. A kada smo se usudili da se branimo, proglašeni smo agresorima, zločincima, genocidnim narodom. To je licemerje Zapada – oni koji su bombardovali Hirošimu i Nagasaki, koji su kolonizovali pola sveta i uništavali čitave narode, sada nama drže lekcije o moralu.

Bombardovanje Srbije 1999. godine bio je još jedan dokaz te dvoličnosti. Bez odobrenja Ujedinjenih nacija, bez ikakvog pravnog osnova, NATO je sproveo brutalnu agresiju, ubijajući civile, decu, rušeći mostove, bolnice, škole. Uništavali su nas da bi omogućili stvaranje lažne države Kosovo, koja je danas leglo kriminala i korupcije. I šta smo dobili zauzvrat? Sankcije, izolaciju, optužbe. Niko nije odgovarao za ubijene srpske civile, ali su zato naši lideri završili u Hagu, na sudu koji sudi samo Srbima.

Danas, Srbija je i dalje pod pritiskom. Traže da priznamo Kosovo, da se odreknemo svoje istorije, da se pokorimo njihovim interesima. Istovremeno, očekuju od nas da budemo lojalni, da slepo sledimo njihove naredbe, da se odričemo sopstvenog identiteta zarad nekakve maglovite „evropske budućnosti“. Ali mi znamo istinu. Znamo da nikada nećemo biti prihvaćeni kao ravnopravni. Znamo da nas vide kao smetnju, kao prepreku njihovim planovima. I zato moramo da se oslonimo na sebe, na svoju istoriju, na svoj narod.

Srbija je mala zemlja, ali sa velikom istorijom. Naša prošlost je puna bola i nepravde, ali i herojstva i ponosa. Ne smemo dozvoliti da nas ikada više ubede da smo manji od drugih, da smo manje vredni. Moramo se boriti za svoju istinu, za svoje ljude, za svoju zemlju. Jer ako mi sami ne budemo poštovali sebe, neće nas poštovati ni drugi.

Preživeli smo Jasenovac, jedno od najstrašnijih stratišta Drugog svetskog rata. Ustaška država u Hrvatskoj vršila je genocid nad srpskim narodom, a brojke stradalih i dan-danas se pokušavaju umanjiti. Deca, žene, starci – klani su, bacani u jame, mučeni na načine koje zdrav razum ne može pojmiti. Ljudi su vezivani bodljikavom žicom i bacani u reku, živi su spaljivani, komadi mesa odsecani i razbacivani kao trofeji. U logoru Jasenovac, poznatom kao 'Balkanski Aušvic', izmišljeni su novi načini mučenja, uključujući noževe specijalno dizajnirane za brzo klanje, takmičenja u ubijanju na brzinu, i rušenje mostova sa kojih su ljudi bacani u ledenu Savu. Svet je znao šta se događa, ali je ćutao. Nakon rata, taj zločin nikada nije dobio zasluženu pravdu. Tito, rođen u Hrvatskoj, predvodio je režim koji je u tišini osiguravao da istina o Jasenovcu ne bude deo zvanične istorije, da se genocid zabašuri i sakrije pod tepih bratstva i jedinstva. I to nije jedini greh tog režima.

Srbi su pod Titom stradali više nego bilo koji drugi narod Jugoslavije. Svi veliki industrijski centri prebačeni su iz Srbije u druge delove Jugoslavije. Kraljevina Jugoslavija, u kojoj je Srbija imala ključnu ulogu, zamenjena je federacijom u kojoj je srpski narod bio sveden na taoca sopstvene dobrote. Dok su svi drugi dobijali autonomne pokrajine i republike, Srbima se nije dalo pravo na isto. Ubijani su, proganjani, zabranjeno im je da pričaju o stradanju u Jasenovcu, a kada su se konačno pobunili, dočekali su nož u leđa.

NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine ostala je upisana u istoriji kao jedan od najsurovijih činova protiv jedne suverene zemlje u savremenom dobu. Bez mandata Ujedinjenih nacija, bez legitimnog opravdanja koje bi moglo izdržati ozbiljnu istorijsku analizu, vojna alijansa predvođena Sjedinjenim Američkim Državama izvršila je nemilosrdnu kampanju bombardovanja na teritoriji Srbije i Crne Gore.

Povod za ovaj brutalni čin bio je insceniran, zasnovan na fabrikovanim izveštajima o navodnim zločinima srpske strane na Kosovu i Metohiji. Lažne vesti i zapadna propaganda podgrejale su atmosferu u međunarodnoj zajednici, dok su manipulacije događajima u Račku korišćene kao ključni izgovor za pokretanje vojne agresije. Kasniji dokazi pokazali su da su tela civila u Račku bila inscenirana, a čitav događaj osmišljen kao povod za brutalni napad na Jugoslaviju.

Tokom 78 dana bombardovanja, NATO je ciljao ne samo vojne objekte, već i civilnu infrastrukturu – mostove, bolnice, škole, fabrike, televizijske stanice, pa čak i ambasade. Srce Beograda, Novi Sad, Niš, Priština i mnogi drugi gradovi pretvoreni su u mete za krstareće rakete i projektilne napade.

Posebno su stradali civilni ciljevi: bolnica u Nišu pogođena je kasetnim bombama, pri čemu su ubijeni i ranjeni nevini civili, uključujući žene i decu. Televizija RTS, kao javni emiter, postala je meta zločinačkog bombardovanja u noći između 22. i 23. aprila, kada je poginulo 16 radnika, novinara i tehničara. Gađanje televizije predstavljalo je direktan napad na slobodu informisanja i simbol brutalnosti vojnih planera NATO-a.

Ni mostovi nisu bili pošteđeni. Dunavski mostovi u Novom Sadu, ključne tačke povezivanja, sravnjeni su sa zemljom. Bombardovana je i železnička pruga u Grdeličkoj klisuri, gde je pogođen putnički voz u pokretu, usmrtivši nevine ljude koji su samo želeli da stignu svojim domovima.

Najmonstruozniji aspekt bombardovanja bio je korišćenje osiromašenog uranijuma u bombama i projektilima. Ovaj radioaktivni otrov, čije će posledice srpski narod osećati generacijama, izazvao je dramatičan porast slučajeva raka, leukemije i deformiteta kod novorođenčadi. NATO nikada nije odgovarao za ovaj čin ekocida i genocida, iako su naučne studije kasnije potvrdile da su područja bombardovana osiromašenim uranijumom postala zone sa ekstremno visokim nivoima radioaktivnog zagađenja.

Iako su srpski gradovi i sela neprestano bili na udaru bombardera i raketnih sistema NATO-a, vojska i narod pružili su herojski otpor. Najsurovije borbe vodile su se na Košarama, gde su srpski vojnici, graničari i dobrovoljci odbranili kopnenu invaziju NATO snaga i terorističke OVK. Plan NATO-a bio je da kroz albansku teritoriju i preko Košara prodru na Kosovo, ali su ih malobrojni, ali izuzetno hrabri srpski vojnici zadržali uprkos ogromnim gubicima.

Borba na Košarama bila je pakao na zemlji. Srpski vojnici suočavali su se sa NATO avijacijom, topovskom vatrom iz Albanije, napadima OVK jedinica i pripadnicima stranih vojnih formacija. Uprkos svemu, nisu se povukli. Njihova odbrana postala je simbol junaštva i nesalomivog duha. Usled nemogućnosti da probiju liniju odbrane, NATO je bio primoran da odustane od kopnene invazije i da nastavi samo vazdušnu kampanju, što je bio ogroman poraz za njihovu strategiju.

Iako je bombardovanje završeno 10. juna 1999. godine, posledice agresije osećaju se i danas. NATO nije samo fizički uništio delove naše zemlje, već je ostavio trajne rane u srcima naroda. Srbija i Crna Gora nikada nisu dobile ratnu reparaciju, niti je iko odgovarao za smrt hiljada nedužnih civila. Kosovo i Metohija, naša sveta zemlja, brutalno nam je oteta uz podršku onih koji su se nekada zaklinjali u savezništvo i prijateljstvo.

Suočeni s nepravdom, srpski narod nikada neće zaboraviti niti oprostiti agresorima koji su nas 1999. godine pokušali uništiti. Ali iz te tame izrasla je snaga, ponos i odlučnost da se istina ne zaboravi i da se nikada više ne dozvoli da se slična tragedija ponovi.

I dok Zapad gura priznanje Kosova, Rusi očekuju da ovde branimo njihove interese. Kremlj se nije mnogo uzbudio kada je NATO gazio po nama, ali sada, kada njima treba podrška, mi treba da budemo na prvoj liniji. Srbija se nalazi u okruženju NATO zemalja, bez realne moći da vodi nezavisnu politiku onako kako bi želela. Rusija nam pomaže u Ujedinjenim nacijama, blokira prijem Kosova u međunarodne organizacije, ali sve to deluje kao deo šire igre u kojoj Srbija nije prioritet, već samo zgodan alat.

Međunarodni odnosi su oduvek bili igra interesa i pragmatizma, a ne sentimentalnosti i dugova iz prošlosti. Očekivati da će Rusija bezrezervno stati iza Srbije samo zato što postoje istorijske veze, pokazalo se kao nerealno. Slično važi i za Zapad – njihova podrška Albancima nije vođena nekim plemenitim motivima, već hladnom računicom i strateškim interesima. U tom pogledu, Srbija se našla u neugodnoj situaciji – prepuštena sama sebi, s uverenjem da ima podršku Moskve, dok u realnosti nema ni punu garanciju ruskog zalaganja, niti mogućnost da istera svoje interese bez značajne podrške neke od velikih sila.

Srbija danas balansira između dva suprotstavljena pola – Zapada, koji insistira na potpunoj normalizaciji odnosa s Kosovom, i Rusije, koja koristi srpski problem kao pregovarački adut u svojim širim geopolitičkim igrama. S jedne strane, Zapad insistira na normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, čak i po cenu potpune kapitulacije srpskih interesa. S druge strane, Rusija koristi srpsku poziciju kako bi pravila paralelu sa sopstvenim teritorijalnim sporovima i odnosima sa Zapadom, ali ne ulaže konkretne resurse da bi Srbiji omogućila bolje izglede u međunarodnim okvirima.

Međutim, pitanje Kosova nije samo pitanje teritorijalnog integriteta, već i ljudskih prava, pravde i moralnog odgovora na istorijske nepravde. Šta je sa trgovinom organima na Kosovu? Teroristi OVK, koje su zapadne sile podržavale, vadili su organe otetim Srbima i prodavali ih na crnom tržištu. O tome je pisao i Dik Marti u svom izveštaju, ali je svet okrenuo glavu. Na Kosovu su Srbi proterivani, ubijani, otimani, ali za Zapad to nije genocid, već demokratija.

Dik Martijev izveštaj, objavljen pod okriljem Saveta Evrope, razotkrio je jezivu stvarnost koja je do tada bila potisnuta ili zataškavana. Istraga je otkrila postojanje logora u kojima su zarobljeni Srbi mučeni, a njihovi organi kasnije prodavani na crnom tržištu. Međutim, i pored ovih ozbiljnih optužbi, međunarodna zajednica je ostala pasivna. Umesto da se ovaj skandal istraži do kraja i krivci privedu pravdi, usledilo je zataškavanje i minimalizacija zločina. Zašto? Zato što bi priznanje da su „borci za slobodu“ OVK činili ovakve monstruozne zločine pod podrškom Zapada dovelo u pitanje celokupni narativ o „humanitarnoj intervenciji“ NATO-a na Kosovu.

Pitanje pravde za srpske žrtve ostaje otvoreno. Sud za zločine OVK formiran je sa zakašnjenjem i bez stvarne političke volje da procesuira odgovorne. Oni koji su činili zločine i dalje se nalaze na visokim funkcijama u kosovskoj vlasti, dok je međunarodna zajednica spremna da sve to ignoriše zarad geopolitičkih interesa. Nejednak tretman žrtava je očigledan – dok se Srbima prebacuje kolektivna krivica za sukobe na Balkanu, Albanci koji su počinili zločine prolaze nekažnjeno.

Zanimljivo je kako se svi na Zapadu upinju da odbrane teritorijalni integritet Ukrajine, pozivajući se na međunarodno pravo i nepovredivost granica. Govore kako nijedna država nema pravo da cepa drugu suverenu zemlju, a u isto vreme, istim tim argumentima gaze Srbiju. Britanci su Albancima pravili državu, omogućili im jačanje struktura i zauzimanje teritorije koja im nikada nije pripadala.

Zapadne sile odavno praktikuju dvostruke standarde. Kada je u pitanju Kosovo, pravila međunarodnog prava su suspendovana – ovde je bilo dozvoljeno jednostrano proglašenje nezavisnosti, nasilno menjanje granica i otimanje teritorije suverene države. Međutim, u slučaju Ukrajine, situacija je sasvim drugačija – tamo su granice svete, integritet države se mora poštovati po svaku cenu. Takav pristup ne može se nazvati drugačije osim čistim licemerjem.

Albanci su vekovima unazad migrirali sa Kavkaza, preko Sicilije, do Balkana, a danas se predstavljaju kao autohtoni narod. Njihov eksplozivni demografski rast posledica je sistematske politike širenja na račun Srba, uz svesrdnu podršku Zapada. Kosovo se seče od Srbije, dok isti ti zapadnjaci govore da Ukrajina mora ostati celovita. Licemerje bez presedana.

Demografski rast Albanaca i njihovo širenje na teritorijama koje nisu njihove nije nikakva slučajnost, već rezultat decenijske politike Zapada da stvori etnički homogenu albansku teritoriju na Balkanu. Srbi su sistematski proterivani, njihova imanja zaposedana, a svaki pokušaj povratka onemogućen pravnim i političkim opstrukcijama. Paralelno s tim, Zapad je finansijski i institucionalno podržavao albanske vlasti u Prištini, omogućavajući im stvaranje svih atributa državnosti, iako formalno to nije priznato.

U takvim okolnostima, Srbija se nalazi u situaciji u kojoj nema mnogo opcija. Priznavanje Kosova značilo bi kapitulaciju pred pritiscima Zapada i odustajanje od borbe za pravdu, dok bi insistiranje na očuvanju teritorijalnog integriteta bez ozbiljne međunarodne podrške moglo doneti dodatne probleme.

Ipak, jedno je sigurno – Srbija ne sme da prestane da se bori za svoje interese. Pravda za srpske žrtve, zaštita kulturnog nasleđa na Kosovu i očuvanje nacionalnog identiteta moraju ostati prioritet, bez obzira na to koliko surova bila geopolitička realnost. Odbijanje da se poklekne pod pritiscima i jasno postavljanje crvenih linija jedini je način da Srbija sačuva ono što joj pripada.

U vremenu kada su međunarodni odnosi nestabilni, a velike sile se preklapaju u svojim interesima, Srbija mora pronaći način da zaštiti svoje nacionalne interese bez iluzija o prijateljstvu koje ne postoji. Ni Zapad ni Rusija neće staviti Srbiju na prvo mesto, ali to ne znači da Srbija ne može sama da oblikuje svoju budućnost. Ključ leži u mudroj politici, pametnom balansiranju i upornosti u očuvanju onoga što je vekovima građeno – nacionalnog identiteta, teritorijalnog integriteta i prava na dostojanstven život u sopstvenoj zemlji.

A šta će biti dalje?

Svet nikada nije bio stabilno mesto, ali čini se da danas, u eri novih političkih previranja, ekonomske neizvesnosti i vojnih sukoba, živimo u vremenu kada se globalna slika menja brže nego ikada pre. Velike sile oblikuju budućnost u svojim kabinetima, dok mi ostajemo posmatrači, čekajući da vidimo kako će se ti dogovori odraziti na naše živote.

Amerika i Rusija su na pragu novog dogovora. Donald Tramp i Vladimir Putin možda sklapaju nešto što bi moglo promeniti geopolitičku sliku sveta. Možda pregovaraju o novom poretku u kome će njihovi interesi biti zaštićeni, dok će sudbine malih naroda, kao što je naš, zavisiti od toga kako se uklapamo u njihove šire planove. Oduvek smo bili predmet tuđih kalkulacija, moneta za potkusurivanje u velikim igrama moći. Naša istorija nas je naučila da se ništa ne dešava slučajno, da su dogovori moćnih često usmereni protiv onih slabijih, i da će ono što se dogovore iza zatvorenih vrata odrediti putanju budućih decenija.

Ali gde smo mi u svemu tome?

Naša sudbina se odlučuje u kabinetima moćnih, dok mi možemo samo da nagađamo šta će nam doneti naredni dani. Možda će se promeniti geopolitičke linije, možda će se nacrtati nove mape, možda će doći do novih savezništava. Međutim, jedno je sigurno – ako ne budemo sami gradili svoju sudbinu, neko drugi će je oblikovati za nas. Srbija mora da pronađe put ka svojoj budućnosti, ali taj put neće biti ni lak ni jednostavan.

Svi nas koriste kao pion na geopolitičkoj tabli. Svi nam obećavaju podršku kada im to odgovara, svi govore da smo im strateški partneri, da cene našu istoriju, našu kulturu, našu izdržljivost. Ali, na kraju, realnost je uvek ista – kada dođe trenutak donošenja odluka, ostajemo sami. U svim ključnim momentima naše istorije, velike sile su imale svoje interese, a mi smo bili primorani da se borimo za goli opstanak.

I tako je bilo kroz istoriju.

Krv, suze i pobede – srpski put kroz istoriju

Od Cerske i Kolubarske bitke, kada su naši preci, iscrpljeni i brojčano inferiorni, uspeli da poraze moćnu Austrougarsku vojsku, preko užasa Jasenovca, najvećeg koncentracionog logora na Balkanu gde su Srbi stradali u nezamislivim razmerama, pa sve do komunizma, kada smo ponovo morali da se prilagođavamo tuđim ideologijama. Preživeli smo NATO bombardovanje, kada su moćnici odlučili da nas kazne bez jasnog razloga, i preživeli smo tragediju vađenja organa na Kosovu, kada su nas otimali i ubijali, dok je svet okretao glavu.

I danas se borimo za Kosovo, simbol naše istorije i kulture. Danas, kao i nekad, borimo se za pravo da sami odlučujemo o sebi, da ne budemo kolonija niti država kojom upravljaju stranci iz daleka. Možda će nas ponovo pokušati slomiti, možda će nam nametati nove uslove, možda će nas ucenjivati ekonomskim sankcijama, ali jedno je sigurno – mi smo narod koji zna kako je to kada padneš i kada se ponovo digneš.

Oni su zaboravili ko smo mi.

Zaboravili su da je u Velikom ratu mala srpska vojska porazila Austrougarsko carstvo i da, da nije bilo nas i našeg proboja Solunskog fronta, danas bi svi u Evropskoj uniji govorili nemački. Naši preci su ginuli da bismo mi danas mogli da stojimo uspravno. Mi smo prošli kroz golgotu Albanske golgote, ostavili kosti na Kajmakčalanu i izborili se za slobodu. Ta sloboda je plaćena krvlju i ne može se tek tako pokloniti nekom novom gospodaru.

Srpski duh se ne može slomiti

Isto tako, niko ne bi smeo da zaboravi ni Gavrila Principa i ono što je on značio – neka znaju da se istorija može ponoviti. Kada narodi izgube nadu i kada im se ne ostavi izbor, istorija ih podseća da sloboda nema cenu. Srbija je uvek bila na strani pravde, ali i na strani onih koji ne pristaju na ropstvo. Ne smemo dozvoliti da nas opet uvežu u lance i da nas nateraju da se odreknemo onoga što su generacije pre nas čuvale i branile.

Danas se čini da je svet podeljen na one koji kroje sudbinu i one koji je pasivno prihvataju. Ali mi nemamo luksuz da budemo pasivni. Ako ne budemo sami donosili odluke, drugi će ih donositi umesto nas, a iskustvo nas uči da takve odluke nikada nisu u našu korist. Srbija ne sme da bude sluga nijedne sile. Ne sme da bude ni istočna ni zapadna kolonija. Naš interes mora biti iznad svega.

Ovo nije samo pitanje politike, već i pitanje identiteta.

Mi moramo odlučiti kakvu zemlju želimo da ostavimo svojoj deci. Da li ćemo dozvoliti da budemo večiti objekat tuđih eksperimenata, ili ćemo konačno preuzeti sudbinu u svoje ruke? Da li ćemo biti narod koji ćuti i prihvata sve što mu se nameće, ili ćemo stati uspravno i pokazati da imamo dostojanstvo?

Možda nas čeka teška budućnost. Možda će pritisci biti jači nego ikada pre. Ali jedno je sigurno – dokle god postoji srpski narod, postojaće i otpor svemu što ugrožava našu slobodu.

Oni koji nas danas potcenjuju, oni koji nas vide samo kao prepreku u svojim velikim planovima, trebali bi da znaju jednu stvar – istorija ne prašta one koji zaborave prošlost. A mi svoju prošlost dobro pamtimo.

Nećemo dozvoliti da se ponovi sudbina malih naroda koji su nestali pod naletom moćnih imperija. Nećemo dozvoliti da budemo izbrisani sa mape samo zato što nismo deo nekog velikog plana. Jer, bez obzira na sve dogovore, bez obzira na sve tajne pregovore, bez obzira na to ko danas deluje moćan, jedna stvar ostaje nepromenjena:

Srbija je večna.