Narod se smeje elitama

U jednom uglu političkog ringa imamo Aleksandra Vučića – dugogodišnjeg šampiona srpske politike, čoveka naviklog da svaku rundu završava na nogama, okružen medijskim timom i partijskom mašinerijom. U drugom uglu neočekivani izazivač: profesor dr Branimir Nestorović – pedijatar-pulmolog koji je preko noći postao samozvani tribune naroda, politički šoumen s belim mantilom i arsenalom bizarnih izjava. Zvuči kao zaplet nekog balkanskog sitkoma, ali ovo je stvarnost srpske politike krajem 2020-ih: sve veći broj doskora vernih Vučićevih glasača najavljuje da će sledeći put svoj glas dati upravo Nestoroviću i njegovom pokretu „Mi – Snaga naroda“. Kako smo došli dovde i zašto se čini da se “narodna volja”, oličena u tom novom pokretu, više ne može ignorisati? 

Opozicija i "sveto trojstvo" nepopularnosti

 
Za početak, treba reći da su Vučićevi rivali iz tzv. prozapadne opozicije sami sebi zagorčali život. U nastojanju da se prikažu principijelnim proevropskim liderima, otvoreno su stali iza onoga što bi se moglo nazvati svetim trojstvom nepopularnih ideja u Srbiji: (1) priznati da se u Srebrenici desio genocid, (2) prihvatiti nezavisnost Kosova i (3) uvesti sankcije Rusiji. Možda te stavove aplaudiraju u Briselu i Vašingtonu, ali prosečan srpski birač na njih reaguje otprilike kao bik na crvenu maramu.

Lideri opozicije poput Dragana Đilasa, Marinike Tepić i njihovih saveznika ponašaju se kao da je iskrenost najbolja politika – pa su rešili da jasno i glasno kažu ono što većina građana ne želi da čuje. Da je to strateški harakiri, shvatili su tek kada su počele reakcije sa terena. Umesto da pridobiju poverenje masâ, dobili su etikete „izdajnika“ na naslovnicama tabloida i prezir dobar dela javnosti koji takve ideje doživljava kao poniženje nacionalnog ponosa. Jer u Srbiji, priznati genocid u Srebrenici znači suočiti naciju sa njenim demonima iz ’90-ih, priznati Kosovo znači politički dodirnuti živu ranu identiteta, a udariti sankcije Rusiji znači okrenuti leđa tradicionalnom „bratskom“ zaštitniku. Ukratko, prozapadna opozicija je odigrala na kartu moralnih principa, ali je zaboravila najstarije pravilo balkanske realpolitike: ne odvajaj se previše od onoga što narod (prav ili ne) oseća i misli.

Tako se stvorio paradoks – dok opozicija paradira svojom virtuelnom hrabrošću zagovarajući nepopularne poteze, ispada da nenamerno gura deo patriotskih glasača pravo u naručje nekome ko te poteze obećava da nikada neće sprovesti. Taj neko je, naravno, dr Nestorović, koji jedva čeka da se predstavi kao jedina preostala istinska patriotska opcija.
 

Vučić na tankom ledu između Istoka i Zapada

 
Aleksandar Vučić godinama je vešto igrao igru balansiranja između Istoka i Zapada. Jednom rukom se zaklinjao u Evropu i ekonomski napredak, drugom grlio ruskog ambasadora i obećavao da „nikad neće uvesti sankcije majčici Rusiji“. U domaćoj javnosti pozicionirao se kao jedini pouzdani čuvar nacionalnih interesa: onaj koji neće priznati Kosovo (osim možda ako baš mora, ali o tom potom), koji uporno izbegava da izgovori riječ „genocid“ za Srebrenicu, i koji tvrdi da vodi suverenu politiku pa makar zbog toga trpeo pritiske velikih sila. Godinama mu je takva dvostruka igra uspevala – opoziciju je označavao kao gomilu prozapadnih elitista koji bi sutra „prodali veru za večeru“ i priznali sve što treba samo da dobiju aplauz Zapada.

Međutim, došlo je do neplaniranog zaokreta udesno. Delu Vučićeve dosadašnje baze više ni on nije dovoljno „tvrd“. U kafanskim raspravama i internet komentarima sve češće se može čuti: „Vučić će na kraju popustiti pred Zapadom, izdaće Kosovo čim ga EU dovoljno pritisne“ ili „Vučić nam nešto mulja, priča jedno u Beogradu, a drugo obećava Šolcu i Makronu iza zatvorenih vrata“. Takav rastući nemir među patriotama Vučić nije mogao zauvek potcenjivati. Njegov imidž neprikosnovenog branitelja srpstva pretrpeo je pukotine – delom jer posle deset godina na vlasti ljudi počinju da primećuju i neuspehe i kompromise, a delom i zato što su očekivanja radikalizovanog dela publike porasla preko svake mere.

I tako, imamo situaciju da Vučić, koji je navikao da se sa podsmehom osvrće na opozicionu „brzopletost“ po pitanju Srebrenice, Kosova i Rusije, sada mora da se osvrće preko ramena na još desnijeg konkurenta koji mu diše za vratom. Nije pomoglo ni to što su meseci masovnih protesta i pritisaka iz 2023. naterali Vučića da obeća prevremene izbore – otvorivši teren za sve igrače, pa i one iznenadne. U međuvremenu su se u njegovom medijskom carstvu pojavili tragovi panike: komentatori bliski vlasti odjednom su počeli da prozivaju Nestorovića kao „prevaranta“ i „lažnu opoziciju“. Ironija je očigledna – godinama su isti ti mediji gurali u prvi plan svaku teoriju zavere i antizapadni narativ (u čemu je dr Nestorović briljirao) kako bi ocrnili građansku opoziciju, a sada im ista ta kreatura izmiče kontroli i uzima deo kolača i od samog Vučića. Kao da je Vučić u nekom političkom laboratorijumu stvorio čudovište da mu čuva tron, ali se čudovište otelo i rešilo da sedne na presto ili ga bar dobro prodrma.
 

Dr Nestorović – glas naroda ili dvorska luda?

 
Ko je, dakle, taj čovek koji zadaje glavobolje i vlasti i opoziciji? Dr Branimir Nestorović je za kratko vreme izgradio imidž anti-establišment proroka. Njegova biografija deluje kao da ju je ispisao satirični scenarista: ugledni lekar koji je postao poznat širokim narodnim masama tokom pandemije tako što je na zvaničnoj konferenciji koronavirus nazvao „najsmešnijim virusom u istoriji“ i ženama savetovao da slobodno odu u šoping u Milano jer ih od kovida „štiti estrogen“. Dok su te izjave zgranule ozbiljne ljude, jedan deo publike je bio očaran – napokon, neko ko se šali usred katastrofe i govori „narodnim jezikom“! Taj imidž duhovitog doktora koji „lupeta, ali možda u tome ima nešto“ Nestorović je kasnije pretočio u političku misiju. Pošto je napustio krizni štab i zauvek raskrstio sa ozbiljnošću lekarske profesije, krenuo je da gostuje na opskurnim YouTube kanalima i TV emisijama gde je pričao o svemu: od teorija zavere o 5G mrežama i tajnim „crnim rupama“ kao kosmičkim hard-diskovima, pa do geopolitike u kojoj Srbija uvek nekako ispadne žrtva globalne zavere. Ukratko, postao je maskota alt-desnice i teoretičara zavere, sa diplomom doktora kao pokrićem.

Mnogi su isprva na njega gledali kao na još jednog klovna na političkoj sceni – sočnu zabavu za mase, ali bez prave težine. Ali rezultati izbora i rasta podrške pokazali su da ga nije pametno potceniti. Nestorović je uspeo da privuče poseban soj birača: one koji „ne mirišu“ ni Vučića ni opoziciju, koji u svakoj politici traže zaveru globalista, kojima su dojadile i partijska propaganda vlasti i elitistička dociranja opozicije. Njegova poruka njima je jednostavna i efektna: “Ja sam jedan od vas, smejem se istim glupostima kao i vi, verujem u ono u šta i vi verujete – da nas Zapad ucenjuje, da nas naši političari lažu, i da običan čovek treba da ustane protiv toga.“ Spakovano uz puno šarma, šale i poneku teoriju zavere, to pada na plodno tlo.

Treba priznati i da je dr Nestorović postao outlet za protestni glas onih kojima je dosta „ozbiljne” politike. Ima i onih koji za njega glasaju, kako kažu, “čisto da se zabavimo – ionako se ništa ne menja, pa makar da vidimo malo cirkusa u Skupštini!” Ti cinični vic-glasači pronalaze radost u ideji da jedan šaljivi doktor zbunjuje i nervira profesionalne političare. S druge strane, ima i idealista među njegovim pristalicama koji ga shvataju vrlo ozbiljno: za njih je on jedini koji govori istinu, koji se ne libi da kaže da je „car go“ – da su i Vučić i Đilas samo dve strane iste prevare i da jedino „narod“ treba da uzme stvar u svoje ruke.

Nestorovićev program, doduše, više liči na skup parola nego na razrađen plan, ali upravo to mnoge i privlači. Obećava ono što žele da čuju: “Nikad nećemo priznati Kosovo! Oslobodićemo naše sunarodnike preko Drine! Proteraćemo strane agente i nevladine izdajnike! Nećemo više klimati glavom strancima – vreme je da Srbija ustane ponosna, pa makar svi ispaštali!” Takve bombastične poruke izazivaju euforiju kod razočaranih patriota. Za razliku od Vučića koji balansira i pazi šta priča pred međunarodnom javnošću, Nestorović nema takvih skrupula – on galami ono što mnogi misle u sebi. Naravno, pitanje je da li bi ikada mogao ispuniti i promil tih obećanja, ali njegovim pristalicama to izgleda nije ni bitno u ovom momentu. Važan je osećaj da se neko njihov konačno probio i da „elita više ne može da ih ignoriše i gazi“.
 

Narodna volja se više ne može ignorisati

 
I tu dolazimo do suštine koja izaziva nervozu u obe tradicionalne političke tabore: narodna volja, ili barem značajan njen deo, našla je nov kanal i više se ne može tek tako potcenjivati. Donedavno je Vučić mogao računati da mu je glavnina birača lojalna jer „nema za koga drugog“, a opozicija se nadala da će sva nezadovoljstva automatski jednog dana preliti ka njima kao jedinoj alternativi. Nestorovićev uspon pokazuje da se volja naroda ne preliva uvek tamo gde politički stratezi očekuju – narod ponekad skrene u treću traku i pojuri za onim ko ga najglasnije zove, makar to bio i atipični lider sa margine.

Suočena sa ovim fenomenom, celokupna politička elita sada ima mučninu u stomaku. Vučić, ma koliko u javnosti glumio samouverenost, sigurno u sebi računica: koliko mandata bi me ovaj doktor mogao koštati? Hoće li mi uzeti dovoljno glasova da izgubim većinu? Da li da ga napadam otvoreno (riskirajući da time samo reklamu pravim) ili da ga pokušam pridobiti iza kulisa? S druge strane, opozicioni prvaci, umesto da se raduju cepanju Vučićevih glasova, strepe da bi Nestorović mogao pokupiti i dobar deo apstinenata ili protestnih glasova koji bi inače možda otišli njima. Ujedno ih peče spoznaja da ih narod ne doživljava kao autentične predstavnike – jer da doživljava, ne bi radije birali čoveka čija se politika svodi na memove i patriotske floskule.

Naravno, ima i onih u tzv. građanskoj eliti koji pokušavaju da uteše sebe objašnjenjem da su Nestorovićevi glasači samo „somovi koji su naseli na režimsku igru“. Možda tu ima zrnce istine ili barem uticaja režimske mašinerije, ali prepotentno je odbaciti toliki deo naroda kao nebitan. Poruka koja se čuje sa tih skupova „Snage naroda“ jeste: ljudi su ogorčeni, osećaju se izdano od svih, i žele da kazne elitu – makar pravili i cirkus od toga. To je realnost koju će svaki sledeći vladar Srbije morati da uzme u obzir.

Na kraju, bilo da smatrate dr Nestorovića opasnim demagogom, korisnim ventilom ili simpatičnim šarlatanom, jedno je jasno: on artikuliše glas jednog dobrog dela građana koji se dosad nije čuo ovako glasno. Taj glas poručuje i Vučiću i opoziciji: “Mi, narod, možemo i drugačije. Nismo vaša sigurica. Dosta je bilo vaših igara, vreme je za naše.” I koliko god se analitičari podsmevali izvodljivosti Nestorovićevih ideja, politička elita neće moći zauvek da se podsmehuje njegovim glasačima. Jer ti glasači postoje, ljuti su i glasni – a ignorisati ih značilo bi ponoviti istu grešku zbog koje su i nastali.

U srpskoj političkoj predstavi, dakle, pojavila se nova scena: publika se popela na pozornicu. Predvođeni čovekom koji deluje kao miks dvorskog ludaka i narodnog proroka, ti građani zbunjuju stare glumce na vlasti i u opoziciji. I šta god ko mislio o kvalitetu tog novog „komada“, jedno je sigurno – predstava više neće biti ista. Elita će morati da prilagodi scenario ili rizikuje da je publika (naoružana sopstvenom verzijom „narodne volje“) konačno izviždi i otera sa scene. A tada im ni Vučićeva harizma, ni opoziciona moralna superiornost neće vredeti ni koliko karta za taj politički cirkus.