После Вучића: Снага народа као једина нада

Након више од деценије власт Александра Вучића коначно је уздрмана, а Србија се суочава са питањем – шта даље? Многи су у опозиционој проевропској коалицији видели „другачију будућност“, пуну демократије, просперитета и европских вредности. Међутим, испоставило се да су њихова решења поражавајуће позната и једноставна: признати независност Косова, увести санкције Русији и прихватити кривицу за све балканске сукобе деведесетих – практично потпуна капитулација пред интересима Запада. Овако драстичан заокрет у државној политици представљен је као „светла будућност“, али многи се с правом питају: шта би могло поћи по злу? 

Прве потезе те нове власти обележиле су управо такве „ситне промене“ са крупним последицама. Већ у првим данима пожурили су да Косову дају зелено светло – у року од 24 часа по преузимању власти свечано је призната независност Приштине. Годинама понављана заклетва „Не дамо Косово“ преко ноћи је замењена снисходљивим: „Извол’те, Косово, само нам јавите ако још нешто треба“. Истовремено је покренута и ревизија националне историје и идентитета: завладао је дискурс колективне кривице по којем су Срби унапред проглашени главним кривцима за све сукобе у региону. Нови лидери показују ревност која изненађује чак и најжешће критичаре Србије – функционери сада редовно клече у Сребреници и Вуковару, извињавајући се за дела претходних генерација, а у Београду се планира подизање споменика „жртвама српских злочина“ (финансираног из страних фондација које деценијама инсистирају на наративу о геноцидним Србима). Све се то представља као „суочавање с прошлошћу“, док критичари упозоравају да више личи на такмичење у омаловажавању сопственог народа. 

Једна од најконтроверзнијих одлука нове прозападне гарнитуре била је муњевито увођење санкција Русији – традиционалном савезнику Србије – брзином којом би се ретко која чланица ЕУ могла похвалити. Да би демонстрирали своју „европску опредељеност“, отишли су и даље од самих захтева из Брисела: забрањен је чак и увоз руских књига, како наводно млади не би кварили ум делима Достојевског и Толстоја. Амбасадори НАТО земаља поздравили су овај потез уз шампањац, док су домаћи министри у еуфоричној атмосфери изјављивали да се „Србија коначно ослободила руског утицаја“. Цена те „слободе“, међутим, убрзо је стигла на наплату: Москва и Пекинг су одмах одговорили оштрим замеркама – нема више повољних енергената нити подршке око Косова у УН. Уместо јефтиног руског гаса, Србија ће сада скупо увозити западни, што власт правда као цену „моралне чистоте“ и улазницу у друштво Европе. Грађани, пак, стрепе од астрономских рачуна за грејање и питају се да ли је боље смрзавати се уз аплауз Брисела, или огрејати се уз партнерство са Русијом. 

Мnogi обични људи сада се осећају преварено. После „мајстора са концима“ Вучића – који је годинама вешто контролисао и власт и опозицију – нада у праву промену блеснула је, да би се сурово угасила када су на сцену ступиле, како их критичари називају, „марионете новог поретка“. Разлика је само у томе ко сада вуче конце: утицај се преселио из Београда у амбасаде и кабинете западних моћника, па се стиче утисак да важне одлуке више не доносе у Србији, већ тек након консултација са страним туторима. Другим речима, мало тога се суштински променило осим реторике – „демократија на даљински управљач“, како цинично примећују поједини коментатори. За велики део народа, прозападна опција испоставила се као још једно разочарање које не нуди суштинску промену курса, већ само продубљује модел зависности Србије од туђих интереса. 

„Ми – снага народа“: глас сувереног дела друштва

 
Бранимир Несторовић, вођа покрета „Ми – снага народа“, истиче да Србија не мора бити ничији слуга и да одлуке мора доносити суверено, без диктата са стране.

У таквом политичком вакууму – када су се избори свели на то да ли ће државом управљати досадашња власт или рециклирани кадрови старе прозападне гарнитуре – појавио се покрет „Ми – снага народа“ предвођен професором др Бранимиром Несторовићем. Несторовић, угледни пулмолог и човек ван дотадашњих страначких шаблона, окупио је групу истомишљеника уверених да Србија не мора – и не сме – да буде туђа марионета. Покрет је настао као реакција на деценије систематске деградације Србије: економске зависности, урушавања институција, гушења националног идентитета и ендемске корупције. За разлику од других политичких опција, „Снага народа“ не пристаје на уцене и диктате из иностранства, већ отворено заговара концепт пуне суверености у свим областима – од политике и економије до образовања и културе.

Основна идеја покрета јесте да понуди праву алтернативу – не само Вучићевом режиму, већ и тзв. алтернативи која је показала спремност да се одрекне државних интереса ради брзог пута у ЕУ. Несторовић и његови сарадници одбацују наративе који Србију приказују као вечитог кривца за ратове у региону, не прихватају понижавајуће споразуме који поткопавају територијални интегритет земље (попут признања Косова) и одлучно одбацују идеју да Србија треба слепо да прати западне политичке трендове науштрб сопствене независности. Управо зато су их у новом поретку брже-боље прогласили „екстремистима“ и „руским људима“, јер је, ваљда, незамисливо да неко у Београду заступа српски интерес без одобрења спољних ментора.

За разлику од испразних флоскула на које је народ навикао, овај покрет од почетка говори језиком који људи разумеју. Несторовић нема бирократски речник нити нуди празна обећања; уместо салонских кампања, обилази пијаце, сеоске домове културе и градске тргове, разговарајући директно са грађанима који су одавно изгубили поверење у институције. Та непосредност га издваја од старог политичког естаблишмента – док остали говоре уопштено о стратегијама и агендама, „Ми – снага народа“ прича о конкретним проблемима обичних људи и нуди конкретна решења. „Србија не мора да буде слуга“, поручује Несторовић – не мора да тражи дозволу са стране да доноси одлуке и не мора да живи са наметнутим осећањем колективне кривице.

Важно је истаћи да покрет не гледа на свет црно-бело, нити заговара изолацију Србије. Напротив, залажу се за активну међународну сарадњу – али на начин који пре свега штити интересе Србије. У том смислу, „Ми – снага народа“ снажно подржава неговање традиционалних пријатељстава на Истоку. Недавно су похвалили телефонски разговор председника Вучића са руским лидером Владимиром Путином као још једну потврду блиских односа Србије и Русије, истичући да је та сарадња кључна за очување суверенитета Србије и да је неопходно додатно јачати политичке, економске и војне везе с Москвом. Подсетили су јавност и на одлуку председника Вучића да присуствује војној паради у Москви 9. маја поводом Дана победе, где ће и почасна јединица Војске Србије марширати – што, по мишљењу покрета, шаље снажну поруку о војној неутралности Србије и њеној одлучности да негује пријатељства без обзира на геополитичке притиске.

Одбрану државне самосталности „Ми – снага народа“ види и кроз призму заштите од спољног политичког мешања. Покрет је јавно подржао иницијативу за доношење закона о страним агентима, којим би се увела већа транспарентност финансирања организација које примају новац из иностранства и мешају се у унутрашњу политику Србије. Сматрају да је то нужан корак како би се сачувао политички систем од страних утицаја – „ако се заиста противимо спољним притисцима, логично је да усвојимо закон који ће омогућити да знамо ко финансира које организације и са каквим циљевима“, наводи се у њиховом саопштењу. У том духу, затражили су и од Народне банке Србије објаву детаљних података о свим трансакцијама које су у Србију дошле у последње три године из фондова попут USAID-а, Фонда за отворено друштво и других страних донатора. Упозоравају да су поједини кадрови у државном апарату директно или индиректно повезани са тим страним фондовима, што доводи у питање њихову лојалност интересима Србије и отвара простор за манипулације и притиске споља. Овакви захтеви показују да покрет озбиљно намерава да раскринка невидљиве конце спољног утицаја у српској политици и врати одлучивање у оквир народне воље.

Подједнако важно, „Ми – снага народа“ исказује солидарност са сународницима у региону. Јавно су пружили снажну подршку Милораду Додику, председнику Републике Српске, чија је позиција последњих месеци изложена огромним међународним притисцима. Похвалили су и руску солидарност са Додиком као важан сигнал да српски народ западно од Дрине није препуштен сам себи. „Република Српска и њена стабилност су од кључног значаја за геополитичку слику Балкана. Сваки покушај слабљења политичког положаја српског народа у БиХ део је шире стратегије дестабилизације региона“, упозорава покрет у свом саопштењу. Иста логика братских веза важи и за Црну Гору – „Србија и Црна Гора су као једно“, поручио је један истакнути глас народне опције, наглашавајући да ће Србија стајати уз свој народ и пријатеље у суседству у одбрани заједничког националног интереса и културног наслеђа. Покрет тиме јасно поручује да Србија неће окренути леђа својој браћи преко Дрине и Шаре, већ да ће чувати и продубљивати те историјске споне упркос притисцима.
 

Конкретан план за суверену Србију

 
За разлику од многих политичких пројеката који се завршавају на паролама, овај покрет је од самог почетка изнео и разрађени програм државног и друштвеног препорода. Кључни циљеви на којима почива визија њихове „нове Србије“ сажети су у неколико тачака:
 

• Враћање пуног суверенитета: Оdbacивање страних диктата – Србија више не сме бити држава којој се наредбе издају из туђих амбасада. То подразумева вођење независне политике и економије, без услова који долазе од међународних институција на уштрб наших интереса.
• Очување националног идентитета: Образовни систем и медији морају се ослободити страног утицаја и вратити фокус на српску културу, историју и традицију. Без јаке свести о томе ко смо, нема ни јаке државе.
• Бескомпромисна борба против корупције: Изградња правне државе са нултом толеранцијом на корупцију – закон мора једнако важити за све, а институције се морају ослободити партијских стега. Само тако ће се повратити поверење грађана у државу.
• Преиспитивање (или раскид) штетних споразума: Свaki међународни уговор који штети Србији мора бити преиспитан и, ако је потребно, раскинут. Ово се посебно односи на договоре попут Бриселског споразума, склопљене под притиском и на штету државних интереса, као и све друге које Србију стављају у подређен положај.
• Економски патриотизам: Домаћи привредници морају добити предност и подршку државе, уместо да се субвенције и олакшице готово искључиво дају страним корпорацијама. Јачањем националне индустрије, пољопривреде и енергетике Србија ће смањити зависност од туђег капитала и диктата и постати истински господар своје економске судбине.

Ове мере нису пука листа жеља, већ одраз уверења да Србија само усправна и суверена може обезбедити бољи живот својим грађанима. За покрет „Ми – снага народа“ то није тек политички програм него нужност – од тога какву ћемо државу изградити зависиће останак младих, опстанак породице и достојанство нације. Ниједан народ не може бесконачно живети у осећају потлачености, беспомоћности и безнађа. Уколико бисмо наставили путем који нуде овако „слабе опције“ – путем предаје – остали бисмо тачно ту где јесмо: формално независна држава која у стварности функционише као нечија колонија.
 
Али постоји и други пут. То је пут на којем Србија коначно стаје усправно, одлуке доноси сама у свом интересу, не пристаје на уцене и са поносом брани своје позиције у свету. Тај избор сада стоји пред сваким грађанином Србије.
 

Нова нада у рукама народа

 
После свих разочарања, у Србији поново тихо клија нада. Глас „Ми – снага народа“ разлеже се као подсећање да нису сви исти и да има наде. Док су многи политичари мењали принципе преко ноћи, овај покрет је остао доследан својим паролама о суверенитету и правој промени – чак и по цену медијске блокаде и етикетирања. Управо у тој доследности и искрености лежи разлог све веће подршке обичних људи, оних тихих, разочараних грађана што су годинама веровали да су „свака власт и свака опозиција једна те иста“. Сада се, можда први пут после дуго времена, назире реална алтернатива.

Даље јачање овог покрета показаће да ли је Србија спремна за суштинску промену курса. Пут који „Ми – снага народа“ нуди није лак – захтева више ослањања на сопствене снаге, одолевање притисцима моћних и понекад ходање против струје. Али тај пут не води у капитулацију, већ у јачање државе. Борба за суверенитет није само политичко питање, већ питање опстанка нације у свету у коме велике силе све чешће користе економску и политичку моћ да обликују прилике у другим државама. Управо зато, истиче покрет, и власт и народ морају показати доследност у одбрани националних интереса – у противном, сваки изговорени патриотски слоган остаће празна прича.

На корак смо до историјске прекретнице. Одлазак Александра Вучића отворио је простор да се поново дефинише пут Србије у будућност. Прозападна гарнитура показала је шта нуди – политику која би од Србије начинила још једног пиона на табли великих сила. Насупрот томе, покрет „Ми – снага народа“ враћа веру да Србија може бити свој на своме – поносна и суверена држава која ће сарађивати са светом, али клекнути ни пред ким. Мој глас они већ имају. А твој?
 
У том питању – где ћемо стати као народ – садржана је суштина избора пред нама. Охрабрујуће је што се све јасније чује она стара порука с почетка наше приче: нису сви исти – има наде. Уколико ту наду пренесемо са речи на дела, снага народа заиста ће постати једино решење и светло на крају дугог тунела транзиције. Србија ће тада поново писати своју историју сопственом руком – и то је перспектива вредна борбе.