Novi srpski poredak

Dobrodošli u novi srpski poredak, gde je sve isto, ali bolje. Posle dugogodišnje vladavine Aleksandra Vučića, konačno su na vlast došli oni „drugačiji“. Više nema autokratskog vođe – sad imamo čitavu bulumentu demokratija željnih da nas uvedu u svetlu budućnost. Naravno, ta budućnost podrazumeva i nekoliko sitnih promena u državnoj politici. Ispostavilo se da su sva ona opoziciona „rešenja“ bila prilično jednostavna: „priznanje Kosova, sankcije Rusiji, prihvatanje krivice za sve ratove devedesetih, potpuna kapitulacija pred interesima Zapada“. Šta bi moglo poći po zlu? 

Kosovo? Izvol’te, nema na čemu

 
Prva tačka dnevnog reda novog režima bila je Kosovo – nekad najvažnije nacionalno pitanje, a sada tek neprijatna obaveza koju su novi vlastodršci jedva čekali da skinu s vrata. U roku od 24 sata po preuzimanju vlasti, ispisali su ono što su godinama obećavali svojim mentorima u inostranstvu: priznali su nezavisnost Kosova, uz osmeh i par suza radosnica na konferenciji za štampu. Delovalo je gotovo svečano – kao da su uručili poklon samima sebi. Više se ne viče „Ne damo Kosovo“; sada se šapuće: „Izvol’te Kosovo, samo nam javite ako još nešto treba.“

Narod je, razume se, ostao zatečen. Oni stariji što pamte zakletve političara da nikad neće priznati Kosovo sada gledaju prenose iz skupštine u kojima se aplauzom pozdravlja otvaranje ambasade tzv. Republike Kosovo u Beogradu. Štaviše, novi premijer (nekada vatreni opozicionar) predložio je da se 17. februar – dan kosovske nezavisnosti – ubuduće obeležava i u Srbiji, ali kao dan “mira i dobrosusedstva“. Uklonjeni su svi bilbordi „Kosovo je Srbija“, da ne bi vređali osećanja novopečenih prijatelja. Granica? Postala je “administrativna linija prijateljstva“. Kfor više nije okupaciona sila, već mirovna misija kojoj je Srbija zahvalna što brine o kosovskim Albancima bolje nego mi sami. Ironija je potpuna: ono što decenijama nije mogao nijedan pritisak, ostvarili su „oslobodioci“ Srbije čim su zaseli u fotelje. Kosovo je za njih problem rešen – ili tačnije, prodat.
 

Nacionalna krivica i kolektivno kajanje

 
Pošto su tako glatko rešili kosovsko pitanje (barem u svojoj glavi), novi srpski prvaci bacili su se na reviziju istorije i identiteta. U Srbiji je zvanično zavladala ideologija krivice. Cela nacija je proglašena za večitog krivca za sve što se ikada loše desilo na Balkanu. Odmah su osnovali Ministarstvo za nacionalno kajanje. Na čelu je, razume se, istaknuti moralni autoritet iz nevladinog sektora, sa bogatim iskustvom u pisanju izveštaja o sopstvenoj zemlji u najgorem mogućem svetlu.

Škole su dobile ažurirane udžbenike istorije: sada svaki udžbenik počinje i završava se lekcijom o tome kako smo mi (Srbi) isključivo krivi za ratove devedesetih, a usput i za Prvi svetski rat (valjda je i Gavrilo Princip sad terorista u novoj verziji priče). Svako jutro na početku nastave učenici zajedno izgovaraju izvinjenje svima u komšiluku: „Žao nam je što smo bili loši, trudimo se da budemo bolji Evropljani.“ U sred Beograda planira se spomenik žrtvama srpskih zločina – naravno, finansiran iz stranih fondova koji godinama insistiraju na narativu o genocidnim Srbima.

Nova vlast pokazuje revnost kakvu ni najgori srpski neprijatelji nisu mogli da zamisle. Predsednik (nekada žestoki opozicioni kritičar „režima“) sada svakog meseca odlazi na neku novu turneju izvinjavanja. Jednog dana kleči u Srebrenici, drugog dana u Vukovaru, trećeg dana se izvinjava i što kiša pada, ako treba – samo da dokaže svoju poniznost. U domaćim medijima, naravno, sve ovo se predstavlja kao katarza i suočavanje s prošlošću. U stvarnosti, više liči na takmičenje ko će jače pljunuti na sopstveni narod ne bi li zaradio još koji poen kod inostranih tutora.

Paradoks je da su ti isti likovi godinama vikali kako žele dostojanstvo i pravdu. Sada kada su na vlasti, njihova pravda je selektivna, a dostojanstvo ravno nuli. Oni su ti koji su nas ubedili da smo kolektivno monstrumi, ali srećom tu su oni da nas civilizuju. Na kraju ćemo valjda svi poverovati da smo srećni što nas vlast sopstvene zemlje prevaspitava kao neposlušnu decu. Novi srpski poredak – poredak u kom je najgora psovka reći nekome „Srbin si“.
 

Sankcije i zagrljaj Zapada

 
Sledeća stavka: Rusija. Nekada tradicionalni saveznik, sad oficijelno persona non grata. Nova vlast je uvela sankcije Rusiji brže nego što možete reći “Evropske integracije“. Čim su se dokopali ministarskih fotelja, poslate su briselske depeše: „Beograd uvodi sankcije Moskvi u potpunosti, i to šire od EU paketa!“ Da pokažu koliko su više katolički od pape, srpski sankcionisti su zabranili i uvoz ruskih knjiga (što će reći, da ne kvarimo omladinu Dostojevskim i Tolstojem). Čuvena pravoslavna veza više ne stanuje ovde – sad je moderna zapadna vrednost pljunuti na dugogodišnjeg prijatelja usred nevolje, ako to traže evropski partneri.

Na vest da je Srbija konačno uvela sankcije, ambasadori NATO zemalja su priredili žurku u rezidenciji jednog zapadnog gazde. Šampanjac je tekao u potocima dok su novi srpski ministri trčali okolo da se slikaju s osmehom širokim od uva do uva. Jedan je čak izjavio da se „konačno oseća slobodno jer Srbija više nije ruska marioneta“. I zaista, teško da smo više marioneta Moskve – sad smo marioneta Brisela i Vašingtona, ali to se valjda računa u napredak.

Naravno, tu je i praktična strana: pošto smo uveli sankcije, odmah smo dobili packe iz Moskve i Pekinga. Nema više povoljnih energenata, nema više podrške oko Kosova u UN. Ali nema veze – uvozićemo američki tečni gas po tri puta većoj ceni, to je valjda ta sloboda izbora. Predsednica vlade (donedavno opoziciona tviterašica poznata po antiruskim ispadima) sad likuje na konferencijama: “Srbija je pokazala da pripada Evropi, a ne Istoku.“ Građanima ostaje da pripreme džepove za račun za struju i grejanje – biće to cena napretka i moralne čistote. Jer u novom poretku, bolje je smrznuti se uz EU aplauz, nego ogrejati se uz ruski gas.
 

Demokratija na daljinsko upravljanje

 
Čuvena opoziciona parola bila je „Sloboda medija i institucija“. A onda je došla sloboda – ali sloboda za njihove. Odmah se pokazalo da su mnogi od novih „heroja demokratije“ zapravo heroji na daljinski upravljač. Setimo se novinarke N1 televizije koja je tokom studentskih protesta glumila glas naroda, da bi potom priznala da bi ušla u politiku tek “posle konsultacija sa urednikom i vlasnikom kuće”. Drugim rečima – i za lični bunt potrebna je dozvola gazde. Upravo tako funkcioniše i nova vlast: pre nego što donesu bilo kakvu važnu odluku, proveriće šta kaže gazda. A gazda više nije u Beogradu – sedi negde između Brisela, Vašingtona i možda u kancelariji nekog medijskog mogula.

Institucije? One sada rade punom parom za novu ekipu, ali po principu selektivne pravde. Ako protestuješ protiv nove vlasti – e, onda zakon baš ume da bude strog. Ali ako si deo nove vlasti ili njihova medijska perjanica, važe druga pravila. Sećate li se kako su tokom onih blokada revolucionari moralisti napadali majku sa detetom nazivajući je „ženom iz ćacilenda“, misleći da je pristalica Vučića? Razapeli su je bez milosti, da bi se ispostavilo da je žena zapravo bila njihov sopstveni pristalica na protestu. Bruka nad brukama – ali brzo su oprali stvar jednim izvinjenjem i nastavili dalje, kao da se ništa nije desilo. Danas ti ljudi vode državu i drže moralne pridike narodu. Njihova empatija i pravda važe samo za podobne. Oponenti nove vlasti automatski su dehumanizovani – baš kao što su nekad etiketirali Vučićeve glasače pogrdnim nazivima, sad slične etikete lepe svakome ko pita „čekajte, šta to radite?“. U njihovom svetu, ako nisi na „pravoj strani istorije“, ne zaslužuješ ni osnovno poštovanje. To su nam jasno stavili do znanja i ranije, a sada su tu filozofiju preselili i u državnu politiku.

Ipak, najveća farsa nove demokratije jeste što i dalje sve liči na jednu veliku pozorišnu predstavu. Kao da su i protesti i kontraprotesti bili samo uvertira u ovo finale apsurda. Stiče se utisak da je čitava država scenografija, a iza kulisa konce i dalje vuku neki drugi režiseri. Nekad je to bio Vučić lično – „majstor sa koncima“ koji je, kako su i sami priznali, umešno kontrolisao i svoju vlast i svoju opoziciju. Sada, kada njega nema, konce su preuzeli oni iz senke: ambasadori, finansijeri i medijski magnati koji su godinama i stvorili ovu novu ekipu. Tako da se suštinski malo toga promenilo osim retorike. Marionete su iste, samo je lutkar zamenjen. Demokratija na daljinski – pritisne dugme u Vašingtonu, odjekne zakon u Beogradu. Ali hej, barem više nema diktature, zar ne?
 

Nisu svi isti – ili jesu?

 
U moru ovog apsurda, prosečan građanin se pita: ima li ikoga normalnog? Gledajući novi poredak, reklo bi se da su svi isti – samo u različitim dresovima. Godinama su nas ubeđivali da je Vučić zlo i da će kad on ode doći sloboda. Sad kad je otišao (ili je samo zakulisno pustio marionete da se igraju), vidimo da sloboda liči na zlatni kavez. Evropski, doduše. Ipak, da ne bude sve tako crno, tu i tamo se čuje glas da nismo svi isti, ima nade. Oni retki koji nisu imali pristup velikim medijima niti podršku stranih ambasada – recimo pokret “Mi – Snaga naroda” – ostali su dosledni svojim parolama o suverenitetu i pravoj promeni. Naravno, u novom poretku odmah su ih proglasili ekstremistima i „ruskim ljudima“, jer kakav bi to apsurd bio da neko u Srbiji zastupa srpski interes, a da ga nisu odobrili tutori spolja.

Da se ne lažemo, možda i među tim alternativama ima raznih čudaka. Ali jedno je sigurno: oni nisu u ovoj predstavi što nam se odigrava pred očima. Možda zato i nemaju pristup na veliku scenu. Novi srpski poredak ne trpi disonantne tonove – režija voli da sve bude ujednačeno, sinhronizovano, po mogućnosti u horu briselskih anđela. Ako neko i pokuša da pita „je l’ mora baš tako?“, odmah ga nadglasa hiljadu novokomponovanih moralista s megafonima.
 

Epilog za kraj (ili novi početak?)

 
Na kraju dana, Srbija je dobila ono što su joj godinama spočitavali da nema: promenu vlasti. Ali cena te promene je groteskna: izgubili smo kompas i identitet negde usput. Postali smo ogledalo želja stranih mentora, zemlja koja se vodi parolom: “Tuđe hoćemo, svoje nećemo.” Kosovo – poklonjeno, identitet – demonizovan, prijatelji – odbačeni, gazde – postavljeni. Narod statira u sopstvenoj državi dok novi lideri glume heroje revolucije na baterije (zapadne proizvodnje, razume se). Satira je toliko jaka da više ni ne znamo da li da se smejemo ili plačemo.

Možda ton ove kolumne jeste ironičan i mračan, ali situacija nimalo nije smešna. Ostaje nam da se zapitamo: da li je ova predstava trajno stanje ili tek jedan čin? Jer ako nešto istorija uči, to je da nijedna farsa ne traje večno. Kad se svetla pozornice ugase, a maske padnu, videćemo da li će Srbija pronaći put nazad sebi. U međuvremenu, uživajmo u novom poretku – možda je gorak, ali smo ga, izgleda, morali okusiti da bismo shvatili šta stvarno želimo. A kad shvatimo, možda ćemo konačno prestati da tražimo dozvolu od gazde da bismo uzeli sudbinu u svoje ruke.