Otvoren Prelom Karaktera Ane M.

Samozvani moralni autoriteti srpske opozicije – blokaderi kod Skupštine – ponovo su uspeli da izvrše javni harakiri sopstvenog kredibiliteta. Deklarišu se kao empatični borci za pravdu i istinu, ali praksa im svakodnevno dokazuje suprotno. Njihova saosećajnost, izgleda, ima ugrađen politički senzor: pali se i gasi u zavisnosti od toga ko je meta. Najnoviji slučaj pružio nam je gotovo školski primer takvog dvostrukog standarda i moralnog licemerja – praveći od njihovog karaktera jedan otvoren prelom koji više nikakva propagandna čarolija ne može zamotati u lažni zavoj empatije. 

Glavna uloga u ovoj tragikomičnoj epizodi pripala je Ani Mihajlovski, poznatoj TV voditeljki i novopečenoj heroini opozicionih protesta. U svom pravedničkom zanosu, Mihajlovska je brzopotezno na mreži X (bivšem Tviteru) objavila snimak majke koja nosi dete sa posebnim potrebama kroz masu, uz sarkastični komentar da je posredi „žena iz ćacilenda” – valjda aluzija na to da je dotična majka režimski provokator koji zloupotrebljava sopstveno dete za propagandu. Kada su ti samozvani čuvari morala nanjušili priliku da razapnu nekog „Vučićevca“, ni sekunde nisu oklevali. Empatija prema majci sa detetom? Zaboravite – u tom momentu ona je bila tek meta za iživljavanje moralnih čistunaca s megafonima. 

Međutim, “plot twist” je usledio brže nego što možete reći „licemerje“. Ispostavilo se da žena koju su javno prozvali i njeno dete nisu nikakvi režimski botovi, već učesnici protesta – zapravo majka koja je došla pred Skupštinu da se bori za prava i pruži podršku drugoj majci u nevolji. Ups! Odjednom, cela stvar više nije bila skandal, već navodni „nesporazum“. Mihajlovska je munjevito obrisala svoj otrovni tvit kao da je vruć krompir i, naravno – jer kakav bi to bio moralni prvak opozicije da ne može da opravi svaku grešku ako si sa „prave strane“ – usledilo je javno izvinjenje. U šturoj poruci priznala je da je snimak bio „izvučen iz konteksta“ i da se „iskreno izvinjava“. Kako dirljivo, zar ne? Kad shvatiš da si gazio sopstvene redove, dovoljno je da kažeš sorry i sve je opet cool. Kod blokadera važi izgleda ona: oprostićemo ti greh – ali samo ako ustanovimo da si naš. 

Tako se incident magično pretvorio u PR vežbu damage control-a: od napada na „režimsko čudovište“ do saosećanja sa „našom nesrećnom majkom“ u tri brza koraka. Da je situacija bila obrnuta, da je kojim slučajem neka provladina novinarka izletela s tako nečim, opozicioni moralisti bi je razapinjali danima. Ne bi pomoglo ni sto izvinjenja – zahtevali bi joj glavu na tacni, moralnu lustraciju i doživotni progon sa javne scene. Ali za svoju miljenicu Mihajlovsku i ostale „na pravoj strani istorije“ uvek se pronađe olakšavajuća okolnost. Svaka greška je oprostiva – ako si njihov. U njihovom svetu, ideološka podobnost deluje poput abonmanske karte za indulgencije: unapred si oprošten od svake gluposti, sve dok vičeš prave parole. 

Nemojte misliti da je ovo izdvojen slučaj. Pre samo koji dan, isti ti aktivisti su zamalo linčovali univerzitetskog profesora koji se nesrećnim slučajem zatekao blizu njihovog kampa – dovoljno je bilo da neko poviče da je čovek „ćaci“ (valjda opet taj opozicioni vokabular za nepoćudne) i rulja je krenula u hajku. Čoveka su oborili, vređali, čak mu i nož „pronašli“ u mašti, da bi se ispostavilo da je taj profesor zapravo njihov pristalica koji je tu prolazio slučajno. Potom je usledilo klasično pranje biografije: od „Vučićevog provokatora“ čovek preko noći posta „uvaženi profesor, naš prijatelj“ – te naprasno svi mediji koje kontroliše opozicija menjaju ploču i brišu tragove klevete. Opet „nesporazum“, je l’ te. Niko ni da se zapita: dokle će ti revolucionari da prvo pucaju, a posle pitaju ko je meta? 

Širi fenomen je ovde očigledan: radi se o hroničnom ideološkom slepilu i uslovnoj, lažnoj empatiji – nazovimo je pseudo-empatijom. To vam je onaj tip selektivnog saosećanja koje se uključi samo kada politički odgovara. Blokaderi i njihovi glasnogovornici konstantno tvrde da se bore za obespravljene, za decu, za pravdu, za „žrtve režima“. Ali njihova navodna briga važi samo za odabrane žrtve. Majka sa bolesnim detetom koja ne nosi njihovu zastavu može komotno da bude izviždana i izvređana. Dete sa posebnim potrebama očito ne zaslužuje zaštitu ako ga vodi roditelj za kog sumnjaju da glasa za pogrešnu stranku. Empatija se uključuje tek kada shvate da bi politički moglo da im šteti da je nemaju. 

U međuvremenu, Vučićev tabor navikao je da bude večiti otirač za takvo selektivno moralisanje. Svaki gaf ili propust sa provladine strane razvlači se kao pitanje opšteg dobra i razlog za kolektivno zgražavanje. No, kad opozicioni jurišnici ispolje otvorenu mržnju ili primitivizam – recimo, kada su neki od njih umeli da protivnicima požele i najgore bolesti njihove dece – onda to nikom ništa, to se gura pod tepih ili pravda „pravednim gnevom“. Neverovatno je koliko brzo zaborave sopstvene tirade o humanosti čim treba pokazati trunku ljudskosti prema onima koji nisu u njihovom plemenu. Za njih su Vučićeve pristalice unapred dehumanizovani, ljudi drugog reda koji ne zavređuju osnovno poštovanje, a kamoli empatiju. U takvom izopačenom moralnom kodu, sve prolazi: mržnja je dozvoljena, čak poželjna – dok god je usmerena na „pogrešne“ ljude. 

Na kraju dana, ostaje slika razgolićene hipokrizije. Otvoren prelom karaktera blokaderske pseudo-elite zjapi pred očima cele nacije. Vidimo kost moralne dvoličnosti kako viri, ružno i bolno, dok se dotični i dalje pretvaraju da su uzorni humanisti. Koliko god se trudili da tu otvorenu ranu zamotaju flasterima izvinjenja i objašnjenja, smrad licemerja se širi. Možda je vreme da ti propovednici dvostrukih aršina konačno prestanu da glume moralne gromade. Jer kada ti empatija zavisi od partijske knjižice žrtve, onda to više nije empatija – to je puka politička računica. A karakter koji počiva na takvoj računici već je odavno slomljen, otvoreno i nepovratno.