MAJSTOR SA KONCIMA

U zemlji u kojoj ni golub ne preleti Trg republike bez odobrenja s vrha, nije nimalo čudno što je Aleksandar Vučić – po ko zna koji put – preuzeo sve konce. I vlast, i opoziciju, i protest, i kontra-protest. I studente, i penzionere, i tviteraše, i „zabrinute građane“ sa sve žutim prslucima i taktičkim porukama.

Jer 15. marta ove godine, kad su hiljade ljudi preplavile centar Beograda – studenti, đaci, roditelji, buntovnici i puki očajnici – cela nacija se na sekund zamislila: možda je to to. Možda konačno dolazi do pucanja. Do preloma.

I baš tada, baš kad se činilo da protesti dobijaju momentum, kad se buđenje građanskog duha prelilo sa ekrana na asfalt – Vučić je tiho zatvorio fasciklu sa planom B. Jer plan A je već bio u pogonu.

Ne treba previše pameti da se shvati: kada vam 450.000 ljudi izlazi na ulicu, a vlast reaguje s osmehom i „kontrom“, niste svedoci sloma sistema – već njegove najviše faze. Protest kao alat stabilnosti. Opozicija kao refleksija moći. A narod? Pa... narod kao scenografija.

Jer ovo što se danas dešava u Srbiji – nije kriza vlasti. Ovo je njeno zlatno doba. Dobrodošli u realnost u kojoj se i otpor piše iz jednog kabineta.

Sve same koincidencije – i sve sa jednim centrom

Srbija je, za posmatrača sa strane, laboratorija modernog autoritarizma. Nije to diktatura. Ne. To je nešto finije. Elegancija kontrole. Totalitarizam sa ljudskim licem. Ovde nema zabrana – ovde ima prostora. Nema zabrane protesta – ima facilitacije. Nema hapšenja – ima kontri.

Kad 15. marta Beograd izlazi na ulice, kada se piše da se „ne pamti ovakva gužva od 2000. godine“, kada studenti blokiraju saobraćaj, a narod skandira protiv vlasti – vlast odgovara... najavom kontra-protesta.

Ne odgovorom institucija. Ne apelom za dijalog. Već: „E sad ću i ja da izvadim ljude na ulicu.“

I to ne bi bilo tragično da nije tako savršeno planirano. Jer ako protest ima moć – vlast reaguje represijom. Ako vlast ne reaguje represijom – znači da je protest tačno tamo gde vlast hoće da bude. Među tramvajskim šinama. Među hashtagovima. Među kamerama.

Kada svaka blokada ima svoj kadar na javnom servisu, kada se svaki transparent savršeno vidi, kada tabloidi ne znaju da li da ih pljuju ili citiraju – onda znate: to nije narod na ulici. To je narod na sceni.

I iznad njih – u tišini, s rukama u džepovima, hoda onaj koji sve već zna. Režiser.

STUDENTI

Dugo se verovalo da će se studenti, ako ikad ustanu, pretvoriti u političku silu. Da će generacija 2000-ih, odrasla na internetu, prepoznati autoritarizam iza samopromocije, i krenuti da ruši mitove. Umesto toga, dobili smo studentariju sa tajmingom, logistiku sa GPS koordinatama, i proteste koji više liče na orkestru nego na pobunu.

Ko ne veruje, neka pogleda hronologiju:

• Protest najavljen.
• Grad obavešten.
• Policija prisutna, ali „ne reaguje“.
• Vučić iznosi kritiku – ali „razume mlade“.
• Opozicija se odmah slaže.
• Idu nova saopštenja.
• N1 snima iz najboljeg ugla.
• I... ništa.

Jer nije cilj da se nešto sruši. Cilj je da se tope nagomilani impulsi. Da se ispusti ventil. Da se sve završi u jednoj Instagram objavi i jednoj izjavi s Andrićevog venca.

Protest kao terapija. A predsednik – kao terapeut. Samo ne za vas. Za sistem.

Opozicija kao ogranak kabineta: Ulogu, molim!

U zemlji u kojoj je opozicija veći generator mimova nego vlast, svako ko želi da istinski potrese temelje režima – prvo mora da prođe filter podrške iz same vlasti. Jer Vučić više ne napada opoziciju. Ne mora. On ih hrani.

Nekima daje medijski prostor – taman toliko da se o njih sapletu. Drugima nudi direktne uvrede – da bi se oni „snažno ogradili“ i dokazali svoju autentičnost. A treći... treći ne znaju da su već deo njegovog dosijea. Korisni idioti – ne kao uvreda, već kao opis radnog mesta.

Kad opozicija povede narod na ulicu, Vučić već zna rutu. Ima obaveštenja, kadrove, tajminge. Nije on paranoičan – on je pedantan. I kad sve to krene, ne uzbuđuje se. Samo sedi i meri: koliko će trajati, koliko je novinara tu, šta će Zapad da kaže, i ima li materijala za „kontra“.

I sve je to lepo. Dok narod misli da učestvuje.

Protest kao PR strategija: Iskuliraj, pusti da gori

Kad ti život da proteste – napravi spot. To je srpska vlast 2025. godine.

Umesto da se bavi uzrokom bunta – vlast koristi posledicu. I pretvara je u alat. Jer ništa ne galvanizuje birače SNS-a kao buka na ulicama. Svaki incident – nova reklama. Svaka blokada – nova potvrda da „oni hoće haos“. I svaki skup – nova prilika za kontraskup.

Ne treba ti Vučić da te ućutka. Treba ti samo Vučić da te pusti – da pričaš dovoljno glasno da nerviraš ljude, ali ne dovoljno jako da ih pokreneš. I taman kad si pomislio da protest ima šansu, kreće „medijska analiza“: da su svi organizatori studenti iz Đilasovog inkubatora, da je neko video stranu službu na Terazijama, da su u masi prepoznati aktivisti iz 2000. godine.

Cilj: zbrka. Rezultat: konfuzija. Efekat: neutralizacija.

Bez njega ne može ni haos

Ovde dolazimo do ključnog momenta. Vučić nije samo centar vlasti. On je središte haosa. Ne postoji krizna situacija u Srbiji bez njega u sredini. Ne postoji blokada koja ne vodi do njegove izjave. Ne postoji ni ironija koja ga ne uključuje.

On je dizajnirao sistem u kojem ništa ne može da mu se dogodi što već nije predvideo.

Svaki protest – predviđen.
 Svaka emocija – kontrolisana.
 Svaka reakcija – data u napred.

I zato, kad se 20 studenata pojavi na ulici i blokira GSP – Vučić ne gubi glavu. On najavljuje kontra-protest. Jer zna da suprotstavljanje buntu buntom zapravo uništava oba. I ostavlja samo njega kao stabilnu tačku.

Jer dok svi viču – samo jedan izgleda razumno.

Epilog bez kraja

Ovo nije kraj priče. Ovo je njen zenit. Vučić je usavršio političku fiziku: pretvorio je haos u alat stabilnosti. Sve što se desi, koristi. Sve što ga napadne – on preradi. Sve što mu preti – on upakuje i proda.

I zato, dok se Beograd blokira i odblokira, dok se studenti smenjuju s kontrama, dok opozicija drži presice na stepenicama, a vlast paradira s transparentima – jedna stvar ostaje nepromenjena:

Svi igraju njegovu igru.

Jer on ne vodi samo vlast.
 On vodi i proteste.
 I blokade.
 I kontra-blokade.
 I opoziciju.
 I podršku.
 I vas.
 I mene.

I najgore od svega – vodi ih dobro.